Мирослав Средановић: Ренесанса без хуманизма (афоризми)

Вете­ран срп­ске афо­ри­сти­ке Миро­слав Сре­да­но­вић, у јану­а­ру 2017. годи­не, обја­вио је у изда­њу „Еве­ре­ст медиа“ нову књи­гу афо­ри­за­ма под нази­вом „Рене­сан­са без хума­ни­зма“.

Уред­ник књи­ге је Игор Бра­ца Дам­ња­но­вић ДИБ, а кари­ка­ту­ре на кори­ца­ма и у књи­зи су дела Шпи­ра Раду­ло­ви­ћа.

„Рене­сан­си без хума­ни­зма“ прет­хо­ди­ле су књи­ге: „Сто и није­дан афо­ри­зам“ (2000), „Није сме­шно“ (2001), „Запи­си на кожи“ (2004), „Упа­ди­це“ (2007), „Сме­шна зби­ља“ (2011) и „Нага­зне мисли“ (2015).

Наставите са читањем Мирослав Средановић: Ренесанса без хуманизма (афоризми)

Жикишонов слог #31

ХУМОР, број 20 – недеља, 29. мај 1921.

КОЗЕРИЈА О МАСТИЛУ

Посве­ће­на сви­ма који уме­ју да се пот­пи­шу!

Козе­ри­је се пишу масти­лом и – духом. Има козе­ри­ја које се пишу масти­лом алʼ без духа. То су оне само по – насло­ву! Писа­ти козе­ри­је ствар је небла­го­дар­на и – ризич­на. Има­те да каже­те исти­ну на кри­ли­ма духа: ножем про­ба­да­те и сме­је­те се – да би се дру­ги сме­ја­ли! Е, то се не трпи. Зато ја не трпим те што то не трпе, и зато их ја про­ба­дам те поста­ју крпе. Реч „крпа“ је вул­гар­на, али тач­но казу­је сми­сао, а крпе и крпе и закр­пе су потреб­не, да се види шта је – цело. Ако бих вам казао да ове козе­ри­је могу да пишем једи­но масти­лом из фабри­ке Мило­ше­ви­ћа, не би веро­ва­ли. Али писци целог све­та има­ју сво­јих паси­ја; могу ли ја да је немам? Јер, ако добро перо удва­ја вољу за писа­њем, добро и јасно масти­ло – два­пут више. То сам ја казао, и то је ети­ке­та мојих козе­ри­ја. О изве­сним ства­ри­ма пишем – кар­ми­ном. Али и то једи­но црве­ним масти­лом Мило­ше­ви­ћа. Лир­ске песме тако­ђе, јер про­ба­дам рође­но срце које је црве­но као крв и тра­жи исто­вет­ну јаку боју масти­ла, осим поле­та, осе­ћа­ња и сти­хо­ва. Пре­ба­ци­ће ми се да сам патри­о­та, шови­ни­ста, али ја тако пишем и тим масти­лом хоћу да пишем јер сам про­тив – лажних ети­ке­та.

Под лажном ети­ке­том при отва­ра­њу боце (фла­ше) види­те бле­до масти­ло као јесен или јек­ти­ка. Тако је масти­ло само за писце јек­ти­ча­вих спо­соб­но­сти! Пишу­ћи таквим масти­лом при дру­гој или тре­ћој рече­ни­ци изгу­би­те вољу да пише­те и тако вам мисао умре – неи­зра­же­на. Поштуј­мо твор­це доброг масти­ла да би одр­жа­ли у живо­ту мисли и иде­је које би се ина­че изгу­би­ле незна­но.

На осно­ви ово­га могао бих да пишем козе­ри­ју о – рђа­вом масти­лу. Те би козе­ри­је обу­хва­ти­ле све стра­не ети­ке­те (које су по сазна­њу – лажне!), одно­сно – туђин­ска масти­ла. Стран­ци су бољи рекла­ме­ри од нас, и онда може­те да пој­ми­те какво им је масти­ло. Добрим ства­ри­ма није потреб­на хва­ла дру­гих. Нај­бо­ље је када се пише сво­јим срцем и сво­јим, дома­ћим масти­лом! Они, пак, који мисле туђом гла­вом нека пишу и туђим масти­лом. Али ја мислим да ми тако не пише­мо. Јер људи који тако пишу, они уоп­ште као и да не пишу. Напи­сах ово јер је мора­ло бити – напи­са­но! Писао сам нашим масти­лом, ина­че би било као – избри­са­но! Ако усва­ја­те ову так­ти­ку, онда је козе­ри­ја о добром и јаком масти­лу свр­ше­на. Слу­га сам пони­зан!

Јуве­нал

Напомена: Прилози у Жикишоновим листовима су били или потписани псуеудонимима сарадника или непотписани, ради опрезности и одговорности за написано. Текст је усклађен са савременим граматичким правилима уз задржавање архаичних и ретних израза.