Карикатуре Дарка Дрљевића: Најбоље у 2016.

Гале­ри­ја 16 награ­ђе­них кари­ка­ту­ра у 2016. годи­ни црно­гор­ског кари­ка­ту­ри­сте Дар­ка Дрље­ви­ћа:

GRAND PRIX – Гуе­jџоу, Кина 2016.

Наставите са читањем Карикатуре Дарка Дрљевића: Најбоље у 2016.

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Жикишонов слог #12

ХУМОР, број 7 – 13. мај 1923.

Џепови нам већ (четири лета)
Погинуше од хуманитета.
Заседа је на свакоме ћошку,
Све би хтели, све о нашем трошку.
Хоће да нас већ цвећем угуше –
Аман, доста! Имате ли душе…

Често сањам: да ме јуре, вуку…
Џепови ми пуни чудних руку,
Па се трзам, али ово знајте
Ако треба прирез ударајте!
Несвест хвата… од тога „поводња“
Бог је добар! Напаст је господња.

Напомена: Прилози у Жикишоновим листовима су били или потписани псуеудонимима сарадника или непотписани, ради опрезности и одговорности за написано. Текст је усклађен са савременим граматичкиим правилима уз задржавање архаичних и ретних израза.
Share on Facebook7Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

(Срећан) 7. март у Београду

У Бео­гра­ду, у уто­рак 7. мар­та, биће одр­жа­не две књи­жев­не вече­ри – лир­ско-сати­рич­но вече „Три мушкар­ца и бео­град­ске даме“ и афо­ри­стич­ко вече Удру­же­ња „Уни­вер­зи­тет“, обе од 19 часо­ва.

Лир­ско-сати­рич­но вече „Три мушкар­ца и бео­град­ске даме“, шаљи­во наја­вље­но као све­ча­ни дочек 8. мар­та, бити одр­жа­но на Ска­дар­ли­ји у Кући Ђуре Јак­ши­ћа, где ће дома­ћи­ни бити Сло­бо­дан Симић, Бојан Љубе­но­вић и Мио­драг Сто­шић.

Док ће афо­ри­стич­ко вече Удру­же­ња „Уни­вер­зи­тет“ бити одр­жа­но у Кул­тур­ном цен­тру „Чука­ри­ца“ (Тур­ге­ње­вље­ва 5), на коме ће уче­ство­ва­ти проф. др Жив­ко Кулић, проф. др Ђор­ђе Ота­ше­вић и њихо­ви гости: Вито­мир Тео­фи­ло­вић, Мили­во­је Јозић, Саво Мар­ти­но­вић, Миро­слав Сре­да­но­вић, Мило­ван Вржи­на, Дејан Мило­је­вић, Весе­лин Мишнић, Горан Радо­са­вље­вић, Игор Дам­ња­но­вић, Иван Аран­ђе­ло­вић и Бла­жо Папо­вић из Ник­ши­ћа.

На обе вече­ри улаз ће бити сло­бо­дан, чиме ће посе­ти­о­ци ових дога­ђа­ја, с обзи­ром да се одр­жа­ва­ју у исто вре­ме, уште­де­ти на сло­бо­ди.

Share on Facebook25Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Балкански сатир #2 (Афоризми Србе Павловића)

Једи­но завр­та­ње шије иде
и на леву и на десну стра­ну.

И при­ли­ком сва­ђе тре­ба бира­ти речи:
мај­ку, Бога, Сун­це,…

Зна­мо да нас нико не слу­ша,
али задо­во­ља­ва­мо се и сло­бо­дом гово­ра.

Пти­це пева­чи­це се селе у весе­ли­је кра­је­ве.

Да су Срби рат­нич­ка наци­ја види се по томе
што је Срби­ја и данас пре­пу­на буздо­ва­на.

На месту где је сли­ка Вели­ког вође,
зид теже дише.

Двор­ске буда­ле има­мо –
чека се на повра­так кра­ља.

Пасе­мо на свим пољи­ма!

За сре­ћу је потреб­но дво­је.
Један срећ­ник и један уне­сре­ће­ни.

Пузи­мо како не бисмо напра­ви­ли
погре­шан корак.

Једи­но људо­жде­ри има­ју оправ­да­ње
зашто уби­ја­ју чове­ка.

Човек се учи док је жив.
Касни­је се на њему уче.

— Избор афоризама: Владица Миленковић

Share on Facebook15Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Александар Чотрић: Друге приче (Сатиричне приче)

„Дру­ге при­че“ је књи­га сати­рич­них при­ча Алек­сан­дра Чотри­ћа, обја­вље­на окто­бра 2016. годи­не у изда­њу „Срп­ске речи“.

Рецен­зен­ти књи­ге су Дра­гу­тин Минић Кар­ло и Бојан Љубе­но­вић, а при­че је иза­брао Сло­бо­дан Симић. Илу­стра­ци­ја на наслов­ни­ци књи­ге дело је Нико­ле Дра­га­ша.


О ДРУГИМ ПРИЧАМА ИЗ ПРВЕ РУКЕ

Поли­ти­ча­ри су рође­ни да при­ча­ју при­че. Алек­сан­дар Чотрић јесте поли­ти­чар, али ове њего­ве при­че нису за скуп­штин­ска нагла­ба­ња, већ у кори­ст наро­да, који пред­ста­вља. Дакле, чита­ла­ца.

У њего­вим при­ча­ма меша­ју се хумор и сати­ра, јер јед­но без дру­гог не иде. Упо­знав­ши Срби­ју с обе њене стра­не, и врха и базе, постао је пожељ­ни арби­тар да је и опи­ше. На свој начин, разу­ме се. Од наших нара­ви до пре­лом­них поли­тич­ких дога­ђа­ја, Чотрић кори­сти исти метод: про­ниц­љи­во­ст, бла­ги сар­ка­зам, духо­ви­те опа­ске, кри­ти­ку – и вла­сти и опо­зи­ци­је и поје­дин­ца. Рекло би се кри­ти­ку себе самог, као гра­ђа­ни­на ове земље. Поу­ка и добра наме­ра увек побе­де ноту сар­ка­зма, што је основ­ни и зада­так и ква­ли­тет ове књи­ге.

Не веру­јем да ће се наћи чита­лац који неће у овим при­ча­ма про­на­ћи себе или неког бли­ског. У томе је драж Дру­гих при­ча које јесу у насло­ву дру­ге, али су прве по зани­мљи­во­сти и ква­ли­те­ту.

Дра­гу­тин Минић Кар­ло


ПРЕПИСАНИ ЖИВОТ

Јед­на изре­ка каже „Ко пого­ди циљ, про­ма­ши све оста­ло“, али Алек­сан­дар Чотрић у књи­зи Дру­ге при­че за ту мудро­ст не мари. Чотрић сво­јим сати­рич­ним при­ча­ма већ годи­на­ма пога­ђа пра­во у цен­тар, све оста­ло му је нева­жно.

Њего­ве при­че су пре­пи­са­ни живот у Срби­ји у про­те­клих четврт века, (са сум­њом да је то уоп­ште живот), а њего­ви глав­ни јуна­ци смо сви ми (без сум­ње да смо то заи­ста ми).

Вели­ка је веро­ват­но­ћа да ово и нису при­че већ тран­скрип­ти наших раз­го­во­ра вође­них у вла­ди, скуп­шти­ни, на рад­ним мести­ма или у кру­гу поро­ди­це. Ису­ви­ше нас је Чотрић добро опи­сао да би све ово било само про­и­звод њего­ве маште. Наше рече­ни­це јесте ста­вио у уста неким дру­гим, ано­ним­ним људи­ма, али нико­га није пре­ва­рио, чита­лац ће нас лако пре­по­зна­ти.

При­зна­ње да смо сау­че­сни­ци у настан­ку Чотри­ће­вих при­ча није ни потреб­но, јер се ДНК тра­го­ви нашег лице­мер­ја, глу­по­сти, похле­пе и лажи нала­зе у гото­во сва­кој Чотри­ће­вој рече­ни­ци. У ову књи­гу ушли смо слу­чај­но, из неха­та, али нам то није олак­ша­ва­ју­ћа, већ напро­тив, оте­жа­ва­ју­ћа окол­но­ст.

И само захва­љу­ју­ћи пишче­вој мило­сти и бла­го­сти неће­мо бити осу­ђе­ни на смрт, већ на живот.

А то је у Срби­ји често нај­те­жа казна.

Бојан Љубе­но­вић


Наставите са читањем Александар Чотрић: Друге приче (Сатиричне приче)

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Писмо из Лесковац | Дејан Ђорђевић

(При­зрен­ско-тимоч­ки дија­лект – јужно­мо­рав­ски говор)

Госин Радо­је,

Еве, јављам ти се из Леско­вац, а ти добро знаш куде је тој, јел си тамо неко вре­ме под казну рабо­ти­ја. Не сумљам да си се сва­шта нагле­да­ја, а и пису­ва­ја си од тој. Тура­ја си ни у књи­ге, д’л дирек­но ил инди­рек­но. С’д би ови­ја моји рекли: ене га поша­ша­ве­ја, пише писмо на мртво­га чове­ка. Ал ја си знам, пре ће ме ти чујеш и разу­меш него ови­ја коба­ја­гим живи

Ти си, тој јес, Ви сте госин Радо­је раде­ли у јед­ну леско­вач­ку шко­лу, учи­ли сте ђаци, и пре­по­ста­вљам, да су т’д и ђаци били ђаци, и про­фи­со­ри били про­фи­со­ри. Да видиш с’д. Ђаци се на про­фи­со­ри качив на гла­ве, а про­фи­со­ри на роди­те­љи и обр­ну­то. Не зна­је се куј куга пови­шке заје­ба­ва. Ред се изгу­би­ја. Тој је оној што ће ни изе­де.

К’д би с’мо мога­ја поно­во да дођеш у Леско­вац. Сигу­ран с’м да би поно­во напи­са­ја Стра­ди­ју.

Да видиш к’кво ни је у бол­ни­цу. К’ко ни лече, поно­во би умре­ја. Ја с’м затој на моји неки дру­га­ри пре­дло­жи­ја к’д оста­ри­мо, да ни деца не раз­ву­ку­ју по док­то­ри и по бол­ни­це, него да си ни уте­па­ју. С’с лопа­ту у глав. Туп, и гото­во. По ста­ри срп­ски оби­ча­ји.

Такој. У суд па још горе. С’мо што душу не узи­ма­ју на ов’ј јадан народ. Не зна­је се ни куј те тужи ни куј те суди, а дерев, од пор­ти­ри пре­ко адво­ка­ти до суди­је. Испо­вр­за­ни ко цре­ва. Сва­ка час на поје­дин­ци, и у јед­ну, и у дру­гу, и у тре­ћу про­фе­си­ју, међу­тим, они ги мал­ко има. А овој тек што доо­ди. Лел­ке мај­ке! Куј ће ни учи, куј ће ни лечи, куј ће ни суди…

Него, куде да бегам госин Радо­је из ов’к’в Леско­вац. С’с куга, куде? Нема куј д’ ни води. Све ћора­во ко он’ј твој Вођа. А тој је па посеб­на при­ча. Од тој ћу ти пишем к’д буде при­ли­ка. К’ко није у општи­ну, куј је на влас…

Ај с’д збо­гом, ти на он’ј, ја на ов’ј свет.

— Аутор: Дејан Ђорђевић —

Share on Facebook32Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone