Архиве категорија: Издања

Мирослав Средановић: Ренесанса без хуманизма (афоризми)

Вете­ран срп­ске афо­ри­сти­ке Миро­слав Сре­да­но­вић, у јану­а­ру 2017. годи­не, обја­вио је у изда­њу „Еве­ре­ст медиа“ нову књи­гу афо­ри­за­ма под нази­вом „Рене­сан­са без хума­ни­зма“.

Уред­ник књи­ге је Игор Бра­ца Дам­ња­но­вић ДИБ, а кари­ка­ту­ре на кори­ца­ма и у књи­зи су дела Шпи­ра Раду­ло­ви­ћа.

„Рене­сан­си без хума­ни­зма“ прет­хо­ди­ле су књи­ге: „Сто и није­дан афо­ри­зам“ (2000), „Није сме­шно“ (2001), „Запи­си на кожи“ (2004), „Упа­ди­це“ (2007), „Сме­шна зби­ља“ (2011) и „Нага­зне мисли“ (2015).

Наставите са читањем Мирослав Средановић: Ренесанса без хуманизма (афоризми)

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Јандре Дрмић: Оптимисти из Содоме (афоризми)

Хрват­ски афо­ри­сти­чар Јан­дре Дрмић кра­јем 2016. годи­не обја­вио је у аутор­ском изда­њу сво­ју четвр­ту књи­гу афо­ри­за­ма под насло­вом „Опти­ми­сти из Содо­ме“.

Прет­ход­не три књи­ге афо­ри­за­ма Јан­дра Дрми­ћа су: „Пло­до­ви мора“, „Ауре­о­ле на сни­же­њу“ и „Масли­нар­ство у Ески­ма“.

Овај хрват­ски афо­ри­сти­чар, родом из Босне и Хер­це­го­ви­не, а данас наста­њен у Загре­бу, на Деветој годишњој редовној скупштини Београдског афористичарског круга, одр­жа­ној 20. мар­та 2017. годи­не, при­мљен је у члан­ство овог удру­же­ња.

Наставите са читањем Јандре Дрмић: Оптимисти из Содоме (афоризми)

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Друга књига ретроспективе Жикишоновог конкурса

„Жики­шон: ретро­спек­ти­ва 2014-2015-2016“ је дру­га књи­га награ­ђе­них и запа­же­них радо­ва са кон­кур­са посве­ће­ном Живо­ји­ну Павло­ви­ћу Жики­шо­ну, у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“.

Књи­га „Жики­шон: ретро­спек­ти­ва 2014-2015-2016“, 19. по реду у Библи­о­те­ци Арти­ја, као и прет­ход­ни збор­ник поред нај­бо­љих радо­ва са кон­кур­са садр­жи крат­ке освр­те на одр­жа­не Фести­ва­ле сати­ре и хумо­ра „Сати­рич­на позор­ни­ца Жики­шон“ у годи­на­ма које обу­хва­та књи­га.

У овом збор­ни­ку је обја­вљен 131 афо­ри­зам 37 ауто­ра, 14 при­ча 13 ауто­ра и 7 песа­ма 6 ауто­ра, а засту­пље­но је укуп­но 46 ауто­ра из Срби­је, Хрват­ске, Црне Горе, Босне и Хер­це­го­ви­не, Маке­до­ни­је и Сло­ве­ни­је, или украт­ко, из целе бив­ше Југо­сла­ви­је. Поред њих, ту си и три ауто­ра кари­ка­ту­ра које су биле тема за афо­ри­зам за спе­ци­јал­ну награ­ду „Зоран Матић Мазос“: Живо­јин Павло­вић Жики­шон, Зоран Матић Мазос и Нико­ла Оташ, који је нажа­ло­ст у међу­вре­ме­ну пре­ми­нуо.

Наставите са читањем Друга књига ретроспективе Жикишоновог конкурса

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Књига српског афоризма „Један за све“

„Један за све“ је назив књи­ге срп­ског афо­ри­зма која садр­жи афо­ри­зме и мисли 500 ауто­ра по избо­ру при­ре­ђи­ва­ча Гора­на Радо­са­вље­ви­ћа, афо­ри­сти­ча­ра из Бео­гра­да. Књи­га је обја­вље­на у авгу­сту 2016. годи­не као 18. књи­га Библи­о­те­ке Арти­ја, исто­и­ме­не Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је.

Књи­га „Један за све“ садр­жи већи­ном афо­ри­зме ауто­ра савре­ме­ног срп­ског афо­ри­зма, а међу њима и оних који то још нису ове­ко­ве­чи­ли књи­гом или никад неће, већ то што пишу пла­си­ра­ју путем интер­не­та, тј. дру­штве­них мре­жа. Поред тога, књи­га је обо­га­ће­на и мисли­ма које при­па­да­ју позна­тим књи­жев­ни­ци­ма, који по вока­ци­ји нису били сати­ри­ча­ри или афо­ри­сти­ча­ри, и дру­гим лич­но­сти­ма, као што су: Миро­слав Мика Антић, Иво Андрић, Мати­ја Бећ­ко­вић, Нико­лај Вели­ми­ро­вић, Ста­ни­слав Вина­вер, Јован Дучић, Добри­ца Ерић, Вла­де­та Јеро­тић, Јован Јова­но­вић Змај, Момо Капор, Вук Кара­џић, Дани­ло Киш, Сима Милу­ти­но­вић Сарај­ли­ја, Бран­ко Миљ­ко­вић, Рас­т­ко Нема­њић (Све­ти Сава), Доси­теј Обра­до­вић, Бори­слав Пекић, Петар Петро­вић Његош, Јован Попо­вић Сте­ри­ја, Љуби­во­је Ршу­мо­вић, Мех­мед Меша Сели­мо­вић, Сте­ван Сре­мац, Гој­ко Стој­че­вић (Патри­јарх срп­ски Павле), Нико­ла Тесла, Милош Црњан­ски, Тадеј Штр­бу­ло­вић (Отац Тадеј) и дру­ги. А ту су и неза­о­би­ла­зни: Бра­ни­слав Нушић, Петар Кочић, Јован Хаџи-Костић, Душко Радо­вић, Вла­ди­мир Була­то­вић Виб, Дра­ги­ша Каши­ко­вић,..

Ина­че, као што се може при­ме­ти­ти по име­ни­ма, књи­га није дефи­ни­са­на само по наци­о­нал­ној при­пад­но­сти, већ и по гео­граф­ској, јер су засту­пље­ни и ауто­ри који су ства­ра­ли у Срби­ји, али било је и слу­ча­је­ва да су неки од ауто­ра сами хте­ли да буду део ове књи­ге као при­пад­ни­ци дру­гих наро­да.

Наставите са читањем Књига српског афоризма „Један за све“

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

„Етна“ у броју 160

Први елек­трон­ки часо­пис за сати­ру „Етна“ у окру­гло 160. бро­ју, за март 2017. годи­не, доно­си оби­ље афо­ри­за­ма, кари­ка­ту­ра, при­ча и дру­гих сати­рич­них при­ло­га, међу који­ма су рубри­ке и тек­сто­ви:

– афо­ри­зми гру­пе ауто­ра „Ште­то­скоп“;

– фебру­ар­ски „Трн у Етни“ Боја­на Љубе­но­ви­ћа;

– при­каз књи­ге афо­ри­за­ма „Рене­сан­са без хума­ни­зма“ Миро­сла­ва Сре­да­но­ви­ћа кроз рецен­зи­ју Алек­сан­дра Чотри­ћа под насло­вом „Кру­на дија­мант­ског сја­ја“;

– „Ски­ца за пор­трет Павла Кова­че­ви­ћа“ у „Пор­тре­ту срп­ских афо­ри­сти­ча­ра“ Вито­ми­ра Тео­фи­ло­ви­ћа;

– пое­зи­ја Рас­т­ка Заки­ћа под насло­вом „Осва­ја­ње сло­бо­де“;

– сећа­ње на Лаза­ра Сто­ја­но­ви­ћа (1944-2017) у тек­сту Вито­ми­ра Тео­фи­ло­ви­ћа „Умет­ник и инте­лек­ту­а­лац рене­сан­сне шири­не“;

– седам­на­е­сто изда­ње под­лист­ка за мла­ђе нара­шта­је „Етни­ца“, уред­ни­ка Алек­сан­дра Чотри­ћа;

– „Про­ме­на­да духа 30“ госта уред­ни­ка Вито­ми­ра Тео­фи­ло­ви­ћа;

– дра­ма „Чароб­ни котао“ Зоран Хер­ци­го­ња;

– мини-гале­ри­ја кари­ка­ту­ра „Бој­но поље“ Миће Мило­ра­до­ви­ћа;

– сед­ми део настав­ка рома­на „Поча­сни гра­ђа­нин“ Мом­чи­ла Сто­ја­но­ви­ћа;

– из води­ча за сту­ден­те и поли­ти­ча­ре „Поли­тич­ка фило­зо­фи­ја“ Ада­ма Свиф­та „Соци­јал­на прав­да: Закљу­чак“;

– гале­ри­ја кари­ка­ту­ра „IN-OUT“ гру­пе ауто­ра…

ЕТНА 160

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Милко Стојковић: Мисли на раздељак (афоризми)

„Мисли на раз­де­љак“ је „књи­га са нео­гра­ни­че­ним роком тра­ја­ња“ и пред­ста­вља нову збир­ку афо­ри­за­ма Мил­ка Стој­ко­ви­ћа, обја­вље­ну почет­ком фебру­а­ра 2017. годи­не у изда­њу Књи­жев­ног клу­ба „21“ из Сме­де­рев­ске Палан­ке.

Рецен­зен­ти књи­ге „Мисли на раз­де­љак“ су Сло­бо­дан Тодо­ро­вић Токи и Милан Бештић (1952–2016).


НАВРЦАНО ВРЦАЊЕ

Мил­ко Стој­ко­вић, пра­ста­нов­ник земље Врца­ни­је, врца и кад ћути. Дока­зу­ју­ћи, тако, да Стој­ко, кад се мил­ки, мож’ да се уско­пи­сти навр­ца­но, скроз на скроз, до афо­ри­зма. За изди­за­ње духа зле­ху­де апа­ти­је. Док се за чисто­ту, уме­сто људи, од испа­ре­ња пова­ро­ше­ног каља и зидо­ви зно­је. На пре­чац. До нај­кра­ће вари­јан­те. Није то лако. Напро­тив! Мораш има­ти два јаје­та „на око“, да рек­неш гно­ми­сти­ку из вију­ге нај­ви­ше. Због такве бла­го­ча­сти­во­сти и коса трчи у бежа­ни­ју. Дла­ку по дла­ку. Овде, у овом упр­же­ном шти­ву, нема дла­ке на јези­ку. После пљуц­ну­тог пре­ли­ста­ва­ња нема силе да те отрг­не од слат­ко­ма­зне наук-мисли, ‘беш језик, ако те не обли­зне.

„Бира­ли смо изме­ђу два зла. И ода­бра­ли оба.“

Која голо­ру­ка, голо­гла­ва, голо­бо­са, голо­жед­на и голо­му­ка дефи­ни­ци­ја за пошта­па­ње фети­шне гени­јал­но­сти нај­кра­ћих рече­нич­ја. „Нај­лак­ше се гута­ју масна обе­ћа­ња.“

Прегриз’о, Мил­ко, реч! Сво­ју.

Живо­ту се ваља радо­ва­ти. До послед­њег афо­ри­сти­ча­ра.

Ведар дух је бла­го. Хук лич­не изну­три­це.

На сре­ћу чита­ла­ца, враг није однео шалу. Оста­ла је у Мил­ко­вом зако­рич­ју. За горак и поно­сан осме­јак варо­ша­на овда­шњих.

Док нам се добро не смрк­не не мож’ да вам сва­не. Па, је л’ није? „По новом кален­да­ру боље сутра је рад­ни дан“.

Афо­ри­стич­на грлен-пору­ка Мил­ка Стој­ко­ви­ћа изле­ће гла­во­жуд­но на пала­нач­ке тро­то­а­ре, једи­ну варо­шку ора­ни­цу, за запре­та­не бетон-стреп­ње и кли­зне наде оби­чај­ни­ка, испу­шта­ју­ћи чекињ-смрад, од шиш-миша. Вугин млаз лудом радо­ва­њу. Сва­ка њего­ва мисао, нани­за­на у висје папри­кар­ске озре­ло­сти, жуди удоб­но да се сме­сти, о, да л’ је могу­ће, у сва­ко вре­ме чар­шиј­ског тра­ја­ња. Ту ћете наћи и мисле­ни­це за род­стве­ни сек­су­ал­ни намаз. К’о нека­да, да про­сти­те, пек­мез од шљи­ва, или­ти, пер­вер­зни, од дре­њи­на. Женик-вапај. По Мил­ко­вом сло­вар­ни­ку зами­сли­ца „Секс је чист рачун. Коли­ко ушло, толи­ко иза­шло“. Обич­ним несмрт­ни­ци­ма оста­је да ослу­шку­ју напе­те цви­ле­ће одје­ке бегу­на­ца од рабат­не пала­нач­ке исти­не. Из полу­та­ме суро­ру­ног тора. Ако их буде? Зуп­ча­ни­ци и кли­но­ви су, авај, увек у пала­нач­кој моди, а поту­ље­но­ст нам је, их, јача стра­на. На пре­ко­та­ра­ба­шки глед. „За брак је довољ­но дво­је. За љубав, нај­ма­ње тро­је“. Дограк­та­ва­ју наре­че­ну гно­му, од вршка до гње­зда варо­шки гач­ци.

– Шта си радио летос? – пита пала­нач­ки мрав пала­нач­ког цврч­ка.

– Читао афо­ри­зме Мил­ка Стој­ко­ви­ћа, – каже овај.

– Е, сад се ухва­ти за њего­ве заје­бант­ске уши, ил’ кри­вак брко­ве, па играј­те зај’но афо­ри­сти­чар­ски дрмеж, а ја одо’ да се кан­ди­ду­јем за нову вла­ст у варо­ши. Зима, ене, мора да се пре­жи­ви. Знаш како је. У Палан­ци је увек пала­нач­ки.

Ипак, и без дија­гно­зе, про­чи­тај­те ову аутор­ску мисле­ни­цу. Неће бити уџа­бе. Пору­ка оштро­ре­ког масти­о­ни­чар­ског рада, која ће вам се ука­за­ти, уме да скли­зне соф­та­но, од мргуд­ног сме­ја кет­ман­ске дво­лич­но­сти, до рљу­га чести­то­сти поли­тич­ког, дру­штве­ног и недај­бо­же раз­но­ли­ког мало­ва­ро­шког ега.

„Да је Бог био жена, мушка­рац би био леп­ши пол“.

„Мисли на раз­де­љак“, брка­тог ауто­ра, су раш­че­шља­не, чуј, по уба­да­ју­ћој моћ­но­сти у три очу­па­ве­ле цели­не. Прст у око, Оптич­ка вар­ка и Чач­ка­ли­ца. Крај је обич­но за ишчач­ка­ва­ње апен­дикс отпа­да­ка, јер „Оче­ку­је се да дола­зе­ћа зима буде толи­ко хлад­на да ће муж и жена спа­ва­ти зајед­но“. Врли сме­јо­тво­рац је, ‘бем ти кли­ке­ре, ишчач­као и сво­ју, да л’ ће му испу­ни­ти, жељу. „Тре­ба­ју ми три риби­це. За груп­ни секс“.

Зелим вам здра­во кико­ће­ње. Кикот нас раз­мно­жа­ва, кажу.

„Сред­њи прст, недо­вољ­но за ната­ли­тет“.

При­ја­ни дра­ги, „Још коли­ко сутра биће боље. Не веру­јем ја у то, али волим да вам јавим лепу вест“.

„Мисли на раз­де­љак“, крат­ко­при­ча­шки јаз, у потра­зи за узбу­дљи­вом духо­ви­том чисто­том, еле­гант­но, у нена­ме­тљи­вом сти­лу, рас­пи­ру­ју разли­чи­то­сти губит­ни­ка живот­не заљу­бље­но­сти, сред нај­дир­љи­ви­јих дру­штве­них забун-окол­но­сти, где се енер­ги­ја, у пуној духов­ној сна­зи, тро­ши у бес­це­ње.

Госпо­дин Афо­ри­зам, опи­ја­њен или утре­зно, узгред­бу­ди­ре­че­но, као живи модел миса­о­ног поте­за, слу­жи за про­ве­тра­ва­ње днев­но­по­ли­тич­ке и дру­ге исти­не. Да нам, насу­прот уза­вре­лој глу­по­сти, нахра­ни инте­лек­ту­ал­но досто­јан­ство.

„Јед­ном пас. Увек џуке­ла“, доба­цу­је аутор. Из спи­са­тељ­ске кући­це.

Дра­ге моје и дра­ги наши, ето, за пози­тив­но опу­ште­ну лич­ну инфу­зи­ју, даје вам се на увид, од духо­ви­тих брко­ва, навр­ца­но врца­ње, па ком’ опан­ци, ком’ убој­ни­це.

Јану­ар­ска врц-рецен­зи­ја 2017.

Сло­бо­дан Тодо­ро­вић

Наставите са читањем Милко Стојковић: Мисли на раздељак (афоризми)

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Александар Чотрић: Друге приче (Сатиричне приче)

„Дру­ге при­че“ је књи­га сати­рич­них при­ча Алек­сан­дра Чотри­ћа, обја­вље­на окто­бра 2016. годи­не у изда­њу „Срп­ске речи“.

Рецен­зен­ти књи­ге су Дра­гу­тин Минић Кар­ло и Бојан Љубе­но­вић, а при­че је иза­брао Сло­бо­дан Симић. Илу­стра­ци­ја на наслов­ни­ци књи­ге дело је Нико­ле Дра­га­ша.


О ДРУГИМ ПРИЧАМА ИЗ ПРВЕ РУКЕ

Поли­ти­ча­ри су рође­ни да при­ча­ју при­че. Алек­сан­дар Чотрић јесте поли­ти­чар, али ове њего­ве при­че нису за скуп­штин­ска нагла­ба­ња, већ у кори­ст наро­да, који пред­ста­вља. Дакле, чита­ла­ца.

У њего­вим при­ча­ма меша­ју се хумор и сати­ра, јер јед­но без дру­гог не иде. Упо­знав­ши Срби­ју с обе њене стра­не, и врха и базе, постао је пожељ­ни арби­тар да је и опи­ше. На свој начин, разу­ме се. Од наших нара­ви до пре­лом­них поли­тич­ких дога­ђа­ја, Чотрић кори­сти исти метод: про­ниц­љи­во­ст, бла­ги сар­ка­зам, духо­ви­те опа­ске, кри­ти­ку – и вла­сти и опо­зи­ци­је и поје­дин­ца. Рекло би се кри­ти­ку себе самог, као гра­ђа­ни­на ове земље. Поу­ка и добра наме­ра увек побе­де ноту сар­ка­зма, што је основ­ни и зада­так и ква­ли­тет ове књи­ге.

Не веру­јем да ће се наћи чита­лац који неће у овим при­ча­ма про­на­ћи себе или неког бли­ског. У томе је драж Дру­гих при­ча које јесу у насло­ву дру­ге, али су прве по зани­мљи­во­сти и ква­ли­те­ту.

Дра­гу­тин Минић Кар­ло


ПРЕПИСАНИ ЖИВОТ

Јед­на изре­ка каже „Ко пого­ди циљ, про­ма­ши све оста­ло“, али Алек­сан­дар Чотрић у књи­зи Дру­ге при­че за ту мудро­ст не мари. Чотрић сво­јим сати­рич­ним при­ча­ма већ годи­на­ма пога­ђа пра­во у цен­тар, све оста­ло му је нева­жно.

Њего­ве при­че су пре­пи­са­ни живот у Срби­ји у про­те­клих четврт века, (са сум­њом да је то уоп­ште живот), а њего­ви глав­ни јуна­ци смо сви ми (без сум­ње да смо то заи­ста ми).

Вели­ка је веро­ват­но­ћа да ово и нису при­че већ тран­скрип­ти наших раз­го­во­ра вође­них у вла­ди, скуп­шти­ни, на рад­ним мести­ма или у кру­гу поро­ди­це. Ису­ви­ше нас је Чотрић добро опи­сао да би све ово било само про­и­звод њего­ве маште. Наше рече­ни­це јесте ста­вио у уста неким дру­гим, ано­ним­ним људи­ма, али нико­га није пре­ва­рио, чита­лац ће нас лако пре­по­зна­ти.

При­зна­ње да смо сау­че­сни­ци у настан­ку Чотри­ће­вих при­ча није ни потреб­но, јер се ДНК тра­го­ви нашег лице­мер­ја, глу­по­сти, похле­пе и лажи нала­зе у гото­во сва­кој Чотри­ће­вој рече­ни­ци. У ову књи­гу ушли смо слу­чај­но, из неха­та, али нам то није олак­ша­ва­ју­ћа, већ напро­тив, оте­жа­ва­ју­ћа окол­но­ст.

И само захва­љу­ју­ћи пишче­вој мило­сти и бла­го­сти неће­мо бити осу­ђе­ни на смрт, већ на живот.

А то је у Срби­ји често нај­те­жа казна.

Бојан Љубе­но­вић


Наставите са читањем Александар Чотрић: Друге приче (Сатиричне приче)

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Жељко Марковић: „Народе, извини!” (афоризми)

Дру­га књи­га афо­ри­за­ма Чача­ни­на Жељ­ка Мар­ко­ви­ћа „Наро­де, изви­ни!“ обја­вље­на је новем­бра 2016. годи­не у изда­њу „Озон Медиа“ и „Чачан­ских нови­на“.

Рецен­зен­ти књи­ге су: про­фе­сор­ка срп­ско­хр­ват­ског јези­ка и књи­жев­но­сти Стан­ка Ћала­сан, књи­жев­ник Васил Толев­ски и сати­ри­чар Вељ­ко Рај­ко­вић, који је извр­шио и избор од 403 афо­ри­зма, коли­ко их се нала­зи у књи­зи.


Стан­ка Ћала­сан:

Само се добри „мај­сто­ри“ писа­не речи одлу­чу­ју за један од нај­кра­ћих књи­жев­них жан­ро­ва – афо­ри­зам. За ову књи­жев­ну фор­му тре­ба и дара, и хра­бро­сти. Жељ­ко Мар­ко­вић има и јед­но, и дру­го. Огр­ну­ти се пла­штом вре­ме­на и са одсто­ја­ња „гово­ри­ти“ о „табу“ тема­ма, лак­ше је. Хра­бро­ст је „гађа­ти“ директ­но у чело. А све акту­ел­но, и све овде и сада. Хра­бро је и насло­вље­на збир­ка: „Наро­де, изви­ни“.


Кар­тон­ска насе­ља се не гра­де на дивље.
Све је покри­ве­но папи­ри­ма.

Закон је сту­пио на сна­гу,
али га неће­мо при­ме­њи­ва­ти на силу.

У каце­ла­ри­ји за брзе одго­во­ре
ста­ви­ли су ме на листу чека­ња.

Вла­ст је сер­вис гра­ђа­на.
Увек је спрем­на да нас окр­пи, испе­гла и зави­је у црно.

Поди­гли смо пра­во­су­ђе на нај­ви­ши ниво.
Опту­же­не казна може сти­ћи само са неба.

Иако смо кост и кожа,
добро­до­шли смо као топов­ско месо.

Хај­де да сед­не­мо и види­мо
зашто нас ништа не покре­ће.

Да нам је ова памет била
неста­ли бисмо пре хиља­ду годи­на.

Пого­ди­ле су нас неза­пам­ће­не попла­ве.
Такве су биле и оне пре две годи­не.

Биро­кра­те зева­ју на послу.
Услу­ге им пла­ћа­мо коли­ко зину.

Наставите са читањем Жељко Марковић: „Народе, извини!” (афоризми)

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

„Етна“ у броју 159

Први елек­трон­ки часо­пис за сати­ру „Етна“ у ово­го­ди­шњем фебру­ар­ском бро­ју, бро­ју 159, доно­си оби­ље афо­ри­за­ма, кари­ка­ту­ра, при­ча и дру­гих сати­рич­них при­ло­га, међу који­ма су рубри­ке и тек­сто­ви:

– афо­ри­зми гру­пе ауто­ра „Ште­то­скоп“;

– јану­ар­ски „Трн у Етни“ Боја­на Љубе­но­ви­ћа;

– при­каз Душка М. Петро­ви­ћа „Са или без пете кар­те?“ књи­ге награ­ђе­них радо­ва кра­гу­је­вач­ка „Чети­ри аса“, сати­ри­ча­ра Раше Папе­ша и Дра­га­на Раји­чи­ћа и кари­ка­ту­ри­ста Миће Мило­ра­до­ви­ћа и Алек­сан­дра Дими­три­је­ви­ћа;

– „Ски­ца за пор­трет Сло­бо­да­на Сими­ћа“ у „Пор­тре­ту срп­ских афо­ри­сти­ча­ра“ Вито­ми­ра Тео­фи­ло­ви­ћа;

– пое­зи­ја Дани­ла Киша под насло­вом „Сутра“;

– есеј „Нор­мал­но!“ Јадран­ке Чавић;

– шесна­е­сто изда­ње под­лист­ка за мла­ђе нара­шта­је „Етни­ца“, уред­ни­ка Алек­сан­дра Чотри­ћа;

– „Про­ме­на­да духа 29“ госта уред­ни­ка Вито­ми­ра Тео­фи­ло­ви­ћа;

– дра­ма „Гле­да­ње“ Гора­на Вучи­ћа;

– мини-гале­ри­ја кари­ка­ту­ра „Јези­ча­ре­ње“ Сло­бо­да­на Срди­ћа;

– шести део настав­ка рома­на „Поча­сни гра­ђа­нин“ Мом­чи­ла Сто­ја­но­ви­ћа;

– из води­ча за сту­ден­те и поли­ти­ча­ре „Поли­тич­ка фило­зо­фи­ја“ Ада­ма Свиф­та „Соци­јал­на прав­да: Раши­ре­но мишље­ње – прав­да као заслу­га“;

– гале­ри­ја кари­ка­ту­ра „IN-OUT“ гру­пе ауто­ра…

ЕТНА 159

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Веселин Мишнић: „Слатко од лудила” (афоризми)

Књи­га афо­ри­за­ма „Слат­ко од луди­ла” Весе­ли­на Мишни­ћа обја­вље­на је кра­јем 2016. годи­не за изда­вач­ку кућу „Инду­стри­ја књи­га” из Бео­гра­да.

Ова осма књи­га Мишни­ће­вих афо­ри­за­ма поде­ље­на је на шест дело­ва са духо­ви­тим под­на­сло­ви­ма: „Узла­зне стран­пу­ти­це”, „Увод у ловач­ке при­че”, „Спорт без разо­но­де”, „Умо-бол­не досет­ке”, „Слат­ко од луди­ла” и „Теста­мент бес­кућ­ни­ка”, и садр­жи укуп­но 464 афо­ри­зма.

УЗЛАЗНЕ СТРАНПУТИЦЕ

Нај­бо­љи је онај афо­ри­зам који јед­ни­ма оштри ум,
а дру­ги­ма тупи памет.

Оста­ћу неже­ња до смр­ти.
Само ако ми успе да се разве­дем.

Моја жена није хте­ла да се одва­ја од наки­та,
па сам морао и њу да зало­жим.

Жена ми је жива ватра.
Живот ми је пре­тво­ри­ла у пепео.

Мати­чар ме осу­дио на дожи­вот­ну казну,
а смрт­ну пре­су­ду сâм сам пот­пи­сао.

Кад ме жена зате­кла са љубав­ни­цом у кре­ве­ту
поче­ла је да јој чупа косу и да је бије!
Рекао сам јој: Удри кур­ву! Брак нам расту­ра!

Жена ме оста­ви­ла јер није могла
да под­не­се моје пијан­ство.
То је доказ да је за мене у пићу био спас.

Пијем уме­ре­но.
Чаша ми ника­да није пуна, а ни пра­зна.

Мозак је лук­суз за све који су без паме­ти.

Ватре­ног говор­ни­ка тре­ба на вре­ме
поли­ти водом.

Не може­те ви мене без дока­за про­гла­ша­ва­ти лудим.
Имам ја то већ напи­сме­но.

Ћутим и поку­ша­вам да дођем до речи.

Про­ва­ли­ја има дуби­ну која обе­ћа­ва.

Наставите са читањем Веселин Мишнић: „Слатко од лудила” (афоризми)

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone