Јандре Дрмић: Оптимисти из Содоме (афоризми)

Хрват­ски афо­ри­сти­чар Јан­дре Дрмић кра­јем 2016. годи­не обја­вио је у аутор­ском изда­њу сво­ју четвр­ту књи­гу афо­ри­за­ма под насло­вом „Опти­ми­сти из Содо­ме“.

Прет­ход­не три књи­ге афо­ри­за­ма Јан­дра Дрми­ћа су: „Пло­до­ви мора“, „Ауре­о­ле на сни­же­њу“ и „Масли­нар­ство у Ески­ма“.

Овај хрват­ски афо­ри­сти­чар, родом из Босне и Хер­це­го­ви­не, а данас наста­њен у Загре­бу, на Деветој годишњој редовној скупштини Београдског афористичарског круга, одр­жа­ној 20. мар­та 2017. годи­не, при­мљен је у члан­ство овог удру­же­ња.

Рецен­зент књи­ге „Опти­ми­сти из Содо­ме“ Здрав­ко Зима у пред­го­во­ру под насло­вом „Цир­ку­су никад кра­ја“ запи­сао је:

У сви­је­ту у којем је књи­жев­но­ст мар­ги­на­ли­зи­ра­на, или све­де­на на рази­ну инте­гри­ра­ног спек­та­кла, афо­ри­сти­ча­ри­ма више не цвје­та­ју руже. Можда им нису цвје­та­ле ни у кла­сич­ним репре­сив­ним дру­штви­ма, иако је инте­рес (ре)публике за ту пра­ста­ру фор­му рас­тао у мје­ри у којој су њени твор­ци били изло­же­ни већој кон­тро­ли слу­жбе­них чува­ра реда и порет­ка.

У добро ухо­да­ним поли­циј­ским режи­ми­ма афо­ри­зам је тре­ти­ран као коров, али мај­ка при­ро­да оду­ви­јек је ради­ла на успо­ста­вља­њу рав­но­те­же; наи­ме, из фито­ло­ги­је је позна­то да се неке врсте коро­ва толи­ко брже раз­мна­жа­ју коли­ко их се више пли­је­ви, па су и писци сум­њи­вих афо­ри­за­ма успје­ли над­жи­вје­ти сво­је нај­же­шће дезин­сек­то­ре.

Дели­кат­но је оно дру­штве­но ста­ње у којем је афо­ри­сти­чар на мар­ги­ни. Није на мар­ги­ни зато што је сви­јет постао сло­бод­ни­ји и бољи или, недај­бо­же, зато што је уки­ну­та цен­зу­ра. Почет­ком тре­ћег миле­ни­ја цен­зу­ра није уки­ну­та, него је толи­ко савр­ше­на да је поста­ла неви­дљи­ва. Фор­мал­но пози­ва­ње на сло­бо­ду резул­ти­ра­ло је еруп­ци­јом лажи, новом олим­пиј­ском дисци­пли­ном у којој с вели­ком пред­но­шћу пред дру­гим кон­ку­рен­ти­ма воде поли­ти­ча­ри. Вра­ти­мо се корак натраг! Ник­сон је лагао у афе­ри Вотер­гејт, Клин­тон је лагао у којој с вели­ком пред­но­шћу пред дру­гим кон­ку­рен­ти­ма воде поли­ти­ча­ри. Вра­ти­мо се корак натраг. Ник­сон је лагао у афе­ри Вотер­гејт, Клин­тон је лагао у скан­да­лу с Мони­ком Левин­ски, а кад могу лага­ти лиде­ри вели­ких сила, зашто си то не би допу­сти­ли и њихо­ви шегр­ти из малих бал­кан­ских про­вин­ци­ја? Цир­ку­су никад кра­ја. Кад је ухва­ћен с прсти­ма у пек­ме­зу, један већ уми­ро­вље­ни хрват­ски поли­ти­чар послу­жио се јеф­ти­ним софи­змом, обја­шња­ва­ју­ћи свом неу­ком пуку да није лагао него да напро­сто није гово­рио исти­ну. Ако је точ­на она народ­на – тко лаже, тај и кра­де – онда нема сум­ње да смо, посли­је свих раз­дру­жи­ва­ња, посли­је свих тран­зи­ци­ја и ново­ком­по­ни­ра­них амби­ци­ја, доспје­ли невје­ро­јат­но дале­ко. Толи­ко дале­ко да је збри­са­на гра­ни­ца изме­ђу исти­не и лажи, чиње­ни­це и фал­си­фи­ка­та. Ништа више није скан­дал, али све може бити скан­дал.

Сла­ба је утје­ха спо­зна­ја да се мала држа­ва Хрват­ска по томе не разли­ку­је од гру­бе пла­не­тар­не сли­ке. Утје­ши­ти се можда могу само писци сати­ре, иден­ти­фи­ци­ра­ју­ћи ново дру­штво као ста­ро, ако ни по чему дру­го­ме, онда по димен­зи­ја­ма глу­по­сти, поро­ка и кри­ми­на­ла. Такво дру­штво иде­ал­на је мета за афо­ри­сти­ча­ра, иако га је диги­тал­на циви­ли­за­ци­ја на свој начин гур­ну­ла на мар­ги­ну. Гур­ну­ла га је зато што је то циви­ли­за­ци­ја у којој је сли­ка дје­ло­твор­ни­ја од рије­чи, а при­вид важни­ји од исти­не. Уна­точ томе, Јан­дре Дрмић се не пре­да­је. „Опти­ми­сти из Содо­ме“ је њего­ва четвр­та књи­га афо­ри­за­ма, којом леги­ти­ми­ра пре­да­но­ст јед­ном ста­ром жан­ру, свје­стан да је хумор насу­шна потре­ба, те да има функ­ци­ју тера­пи­је и сво­је­вр­сне хиги­је­не.

Дрмић се родио у Ври­лу покрај Томи­слав­гра­да, фор­ма­тив­не годи­не про­вео је у Спли­ту, гра­ду који је тешко зами­сли­ти без Дио­кле­ци­ја­на, али под­јед­на­ко тако и без хумо­ра, а за њего­ве лите­рар­не инкли­на­ци­је нај­за­слу­жни­ји је С. Ј. Лец. Чита­ју­ћи тог слав­ног Поља­ка, који је уми­је­ће сажи­ма­ња, алу­зи­ја и пара­док­са довео до врхун­ца, реа­ги­рао је гото­во рефлек­сно, схва­ћа­ју­ћи да се и у њему кри­је један мали Лец.

Ком­пју­тор­ским вока­бу­ла­ром, рекло би се да афо­ри­сти­чар мора у себи има­ти чип у који је угра­ђен сми­сао за духо­ви­то­ст, оштро­ум­но­ст, отво­ре­но­ст и лапи­дар­но­ст. У ери расту­ћег рела­ти­ви­зма, у којем се кри­ми­нал­ци не сра­ме сво­јих (зло)чина, а јед­на­ко тако не сра­ме се ни теро­ри­сти, писац афо­ри­за­ма изгле­да као посљед­њи Мохи­ка­нац који заго­ва­ра морал­ни импе­ра­тив. Да није тако, њего­ва рабо­та била би бес­пред­мет­на. Какав би то био афо­ри­сти­чар ако не би про­ка­зи­вао вла­ст, шибао моћ­не и шти­тио немоћ­не? Какав би то био хумо­ри­ст ако не би исми­ја­вао кон­зер­ва­ти­зам, шови­ни­зам, дог­ма­ти­зам, непо­ти­зам и све оне „изме“ који су њего­ву земљу пре­тво­ри­ли у мали рај за вели­ке ганг­сте­ре? С таквом врстом пита­ња Дрмић је одав­но раш­чи­стио. Да није, не би ни сми­шљао афо­ри­зме, а још мање би му функ­ци­о­ни­рао меха­ни­зам којим покре­ће сал­ве сми­је­ха и без којег је таква књи­жев­но­ст тешко или ника­ко зами­сли­ва.

Пишу­ћи годи­на­ма и без кал­ку­ла­ци­ја, Дрмић је изгра­дио пози­ци­ју пер­ма­нент­не опо­зи­ци­је, нала­зе­ћи у побу­ни про­тив свих зала, у иро­ни­зи­ра­њу и пер­си­фли­ра­њу, сми­сао свог књи­шког анга­жма­на. При­том не ште­ди нико­га; нај­ма­ње поли­ти­ча­ре („Пре­ми­јер иде први, а за њим зао­ста­ли“), држав­не мито­ма­не („Ни наци­о­нал­но гни­је­здо се не може сви­ти без бла­та“), Цркву („Пук је на коље­ни­ма, клер на коље­ни­ца­ма“), лопо­ве („Кри­ми­нал­ци су мир­ни, зна­ју да им вла­ст неће уда­ри­ти у гла­ву“), па у крај­њој лини­ји ни себе сама („Про­да­но је седам мојих књи­га. Ја сам ријет­ко оми­љен аутор“). Вје­ро­ва­ти да ће с неким дола­зе­ћим вре­ме­ни­ма неста­ти потре­ба за хумо­ром, или афо­ри­стич­ким жал­ци­ма, било би исто тако наив­но као што је наив­но било оче­ки­ва­ње да ће се Еуро­па, с руше­њем Бер­лин­ског зида и сло­мом кому­ни­зма, пре­тво­ри­ти у оазу пра­вед­но­сти. Што се тога тиче, Дрмић не тре­ба стра­хо­ва­ти: јер, пре­дло­шци за њего­ве инвек­ти­ве и духо­ви­те шла­гвор­те нуде се на сва­ком кора­ку, а сва је при­ли­ка да ће их и у будућ­но­сти бити за извоз. Поли­ти­ка која не жели да се о њој суди по њеним резул­та­ти­ма него по непри­ја­те­љи­ма, па их због тога фана­тич­но пер­пе­ту­и­ра, уна­при­јед је осу­ђе­на на про­па­ст.

Осим што је тиме на про­па­ст осу­ди­ла и сво­је зато­че­ни­ке, оста­ви­ла је пуко­ти­ну за кри­ти­ча­ре, па и оне с афо­ри­стич­ким инстинк­том. Спек­та­ку­лар­но дру­штво прав­де резул­ти­ра­ло је покај­ни­ци­ма који лак­ше ока­ја­ва­ју гри­је­хе него што то успи­је­ва­ју вјер­ни­ци пред сво­јим смјер­ним иску­пи­те­љи­ма. У еко­ло­шки узне­ми­ру­ју­ћем окру­же­њу, у којем има мје­ста за све, само не за здрав разум и еле­мен­тар­ну логи­ку, Дрмић се хва­та свог оруж­ја. Хва­та се тог истог разу­ма и те исте логи­ке, да би их помо­ћу сво­је дубо­ко уса­ђе­не духо­ви­то­сти пре­тво­рио у ријеч која пога­ђа пре­ци­зно­шћу. Ако хоће­те – и морал­но­шћу. Јер хумо­ри­ст који подр­жа­ва status quo није ништа дру­го него contradictio in adjecto. Пола­зе­ћи од свог лите­рар­ног фаво­ри­те – Еми­ла М. Сио­ра­на, који је обја­шња­вао да се у поза­ди­ни свих мито­ва кри­је непре­су­шна воља за моћи, Дрмић је тој вољи пока­зао фигу. Учи­нио је то помо­ћу афо­ри­за­ма, дају­ћи сво­јим тек­сто­ви­ма сна­гу осло­ба­ђа­ју­ћег и толи­ко потреб­ног сми­је­ха.

Здрав­ко Зима


ИЗБОР АФОРИЗАМА:

Ста­ни­слав Лец: „Сати­ра уби­ја, не ври­је­ђа.“
Дакле, сати­ра која не уби­ја, ври­је­ђа.

Дога­ђа­ло се да су умјет­ни­ци,
неза­до­вољ­ни кре­а­ци­јом,
спа­љи­ва­ли сво­ја дје­ла.
Бог се одлу­чио за потоп.

Ноћу се боље види.
Чак и они нај­глу­пљи
поне­што схва­те кад им се смрк­не.

Видим – нисам сли­јеп.
Чујем – нисам глух. Мислим – нисам паме­тан.

Људо­жде­ри, једи­те гов­на!

Кажу „за све нас“,
а мисле „све за нас“.

Који су наро­ди гено­цид­ни?
Само они који­ма се ука­за­ла при­ли­ка.

Разли­ка изме­ђу теле­ви­зо­ра и теле­ви­зи­је?
Теле­ви­зор је могу­ће попра­ви­ти.

Пра­зни­на се покри­ва голо­ти­њом.

Некад је пас чувао кућу,
а данас кућа чува пса.

Хрва­ти су насе­ље­ни по ције­лом сви­је­ту,
а расу­ти у Хрват­ској.

Поне­кад пишем о Наро­ду,
Досто­јан­ству, Домо­ви­ни, а поне­кад озбиљ­но.

„Та књи­га ти је мно­го добра.
Као да сам ти је ја писао.“
Овај мој афо­ри­зам обја­вљу­јем
уз допу­ште­ње ауто­ра Алек­сан­дра Баљ­ка.

Стар­ле­та је напи­са­ла књи­гу
и носи­ла ју је изда­ва­чи­ма,
ако је тре­ба­ло, и у кре­вет.

Сви уми­ре­мо.
Нема нас ко Кине­за.

Хрва­ти и Срби гово­ре један језик.
Нај­чвр­шћи доказ томе је
да се тако добро не разу­ми­ју.

Некад ниси смио рећи да си Хрват,
а данас те сра­мо­та.

Када човјек оста­ри,
бли­жњи­ма је даље.

Видим нове кадро­ве,
а гле­дам ста­ри филм.

Про­шле годи­не сам имао један лош дан
три сто­ти­не шезде­сет и пет пута.

Сви се сла­жу да тре­ба слу­ша­ти
памет­ни­је од себе.
Зато нит­ко никог не слу­ша.

Импо­тент­ни кажу:
„Ко га нема, без њега се може“.

Лезбиј­ка веге­та­ри­јан­ка?
Лезбиљ­ка.

Свим зло­чин­ци­ма:
„Покољ вам души!“

Сати­ри­чар је кон­струк­ти­ван
само кад раза­ра.

Пија­нац кому­ни­ст?
Срк и чекић!

Дан је сив, људи су мрач­ни,
сусје­дов пас не пре­ста­је зави­ја­ти, бли­тва је ску­па…
сре­ћом, данас је Свјет­ски дан сми­је­ха.

Домо­ви­не син не може вје­ро­ва­ти
чиме се све њего­ва мај­ка бави­ла.

Људи су ују­тро шутљи­ви­ји.
Зато је јутро памет­ни­је.

Убио жену.
Били су у бра­ку док их смрт није раста­ви­ла.

Мафи­ја­шким кумо­ви­ма и њихо­вим фами­ли­ја­ма
већи­на се кла­ња.
За нас је оби­тељ све­ти­ња.

Сусје­ди ми замје­ра­ју
што сам мно­го добар с ком­ши­јом.

Када су вој­ни­ци изво­је­ва­ли побје­ду,
при­дру­жи­ли су им се херо­ји.

Када се упа­ле естрад­на свје­тла,
забли­ста мрак.

Прља­ва побје­да је
чисти пораз.

У том ресто­ра­ну вла­да ред.
Нај­при­је оде­ру јање, онда госта.

Док немоћ­ни напа­да­ју вје­тре­ња­че,
моћ­ни пушта­ју вје­тро­ве.

Напад је
нај­бо­ља обра­на наси­ља.

Код нас нема
мон­стру­о­зне трго­ви­не људ­ским орга­ни­ма
јер се за сит­не нов­це
може купи­ти ције­ли човјек.

За пра­вог бое­ма,
живот од данас до сутра је дуго­роч­ни план.

Код инди­ви­ду­ал­ног луди­ла
човје­ку се оду­зи­ма оруж­је,
а код колек­тив­ног се дије­ли.

Нови­на која не пот­па­љу­је ватру,
гаси се.

Мислио сам опет чита­ти Шопен­ха­у­е­ра,
али немам воље.

Сати­ри­ча­ру и вете­ри­на­ру је зајед­нич­ко
да на сто­ку лупа­ју жиг.

Афо­ри­зми су у књи­зи раз­мак­ну­ти
да изме­ђу њих ста­не шут­ња.

Сати­ра је немоћ­на над­моћ.

Приредили:
Вељко Рајковић
Владица Миленковић

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone