Мирослав Средановић: Ренесанса без хуманизма (афоризми)

Вете­ран срп­ске афо­ри­сти­ке Миро­слав Сре­да­но­вић, у јану­а­ру 2017. годи­не, обја­вио је у изда­њу „Еве­ре­ст медиа“ нову књи­гу афо­ри­за­ма под нази­вом „Рене­сан­са без хума­ни­зма“.

Уред­ник књи­ге је Игор Бра­ца Дам­ња­но­вић ДИБ, а кари­ка­ту­ре на кори­ца­ма и у књи­зи су дела Шпи­ра Раду­ло­ви­ћа.

„Рене­сан­си без хума­ни­зма“ прет­хо­ди­ле су књи­ге: „Сто и није­дан афо­ри­зам“ (2000), „Није сме­шно“ (2001), „Запи­си на кожи“ (2004), „Упа­ди­це“ (2007), „Сме­шна зби­ља“ (2011) и „Нага­зне мисли“ (2015).

Под насло­вом „Кру­на дија­мант­ског сја­ја“ Алек­сан­дар Чотрић је у рецен­зи­ји за нову Сре­да­но­ви­ће­ву књи­гу забе­ле­жио:

Руски писац Лео­нид Крај­нов-Ритов аутор је афо­ри­зма: «Нови­нар пише за све. Про­за­и­ста за мно­ге. Песник за мало­број­не. Афо­ри­сти­чар за иза­бра­не.»

Миро­слав Сре­да­но­вић је афо­ри­стар који пише за иза­бра­не љуби­те­ље лепо обли­ко­ва­них, духо­ви­тих, поуч­них и кри­тич­ких мисли. Он је умет­ник који озбиљ­но при­сту­па писа­њу хумо­ра и сати­ре. Одли­ке њего­вог ства­ра­ла­штва су господ­ство, инте­лек­ту­а­ли­зам, одме­ре­но­ст, кри­тич­но­ст и миса­о­но­ст. За њега се може рећи да је један од нај­бо­љих уче­ни­ка афо­ри­сти­чар­ског «леце­ја», одно­сно да је наста­вљач прав­ца у овом жан­ру чији је родо­на­чел­ник вели­ки Пољак Ста­ни­слав Јежи Лец.

Сре­да­но­вић из књи­ге у књи­гу пока­зу­је аутор­ску хра­бро­ст, умет­нич­ку дослед­но­ст и темат­ску раз­но­вр­сно­ст. Афо­ри­зми Миро­сла­ва Сре­да­но­ви­ћа у збир­ци Рене­сан­са без хума­ни­зма су ениг­мат­ски, више­слој­ни, отре­жњу­ју­ћи, леко­ви­ти, уни­вер­зал­ни, про­роч­ки, пажљи­во избру­ше­ни, с нео­че­ки­ва­ним обр­том и сна­жном поен­том.

Аутор ове књи­ге је обу­хва­тио широк дија­па­зон тема, а у сва­кој је на дома­ћем тере­ну. Попут истин­ског еру­ди­те, о сва­кој теми пише тако суве­ре­но да демон­стри­ра леп стил, богат­ство изра­за, успе­ло­ст умет­нич­ких фор­ми и ори­ги­нал­но­ст хумор­них раз­ре­ше­ња. То потвр­ђу­ју афо­ри­зми: „Вла­ст није огра­ни­че­на. Наша вла­ст је тота­ли­тар­на.“; „Поли­ти­ча­ри зна­ју да народ не веру­је њихо­вим сит­ним обма­на­ма. Зато нас оба­си­па­ју круп­ним лажи­ма.“

Када гово­ри о срп­ским тема­ма Сре­да­но­вић чини то на уни­вер­за­лан начин, а када гово­ри о свет­ским про­бле­ми­ма, у њима се пре­по­зна­је и наша земља. („Поли­ти­ча­ри нису у суко­бу инте­ре­са. Могу исто­вре­ме­но да буду стра­ни послу­шни­ци и наши госпо­да­ри.“). Исто­риј­ске реми­ни­сцен­ци­је у Сре­да­но­ви­ће­вим афо­ри­зми­ма има­ју уплив на сада­шње дога­ђа­је, као што и сада­шњо­ст ути­че на перц­пе­ци­ју про­шло­сти. („Не жели­мо да се вра­ћа­мо назад. Да не ква­ри­мо сли­ку наше слав­не про­шло­сти.“) („Гаври­ла Прин­ци­па су про­гла­си­ли за теро­ри­сту. Што је дуже мртав, то је већи теро­ри­ста.“)

Наш аутор се изра­жа­ва кон­ци­зно и суб­ли­ми­са­но. «Афо­ри­зам је роман у јед­ној рече­ни­ци», пору­чи­вао је сло­ве­нач­ки афо­ри­сти­чар Жар­ко Петан. У Сре­да­но­ви­ће­вим рече­ни­ца­ма су есен­ци­јал­не пору­ке зао­гр­ну­те у ауру духо­ви­то­сти, што илу­стру­је афо­ри­зам: «И мини­стри при­су­ству­ју кон­фе­рен­ци­ја­ма за штам­пу сво­га пре­ми­је­ра. Да би чули шта је вла­да одлу­чи­ла.“

Сре­да­но­ви­ћев умет­нич­ки кре­до је у скла­ду с пору­ком руског ауто­ра Бори­са Кру­ти­је­ра: „Ако имаш шта да кажеш, пиши афо­ри­зме, ако немаш, пиши рома­не!“

Током годи­на афо­ри­сти­чар­ског ства­ра­ла­штва Миро­слав Сре­да­но­вић је изгра­дио свој осо­бе­ни стил, ори­ги­нал­ну пое­ти­ку и угао посма­тра­ња на лич­но­сти, поја­ве, про­це­се, дога­ђа­је и епо­ху. У сва­кој њего­вој сати­рич­ној опсер­ва­ци­ји про­тка­на је и лир­ска нота. Одли­ку­је га стро­го­ст у селек­то­ва­њу афо­ри­за­ма, јер је добро све­стан да све што нису афо­ри­зми, то су опште фра­зе.

Аутор је у овој књи­зи пону­дио додат­ни ква­ли­тет, јер је афо­ри­зме свр­стао и струк­ту­ри­сао темат­ски. На тај начин књи­га афо­ри­за­ма може да се чита као збир­ка при­ча или кра­ћи роман. То је потвр­да њего­ве посве­ће­но­сти умет­нич­ком дела­њу, доказ инвен­тив­но­сти и кре­а­тив­но­сти, као и суштин­ског разу­ме­ва­ња духа афо­ри­сти­ке.

Као доказ темат­ских пре­пли­та­ња и уоча­ва­њa ауто­ра коли­ко је поли­ти­ка про­др­ла у све сфе­ре живо­та и поста­ла живот сами, пока­зу­ју ови афо­ри­зми: „Секс и гла­са­ње оба­вља­мо тај­но. И јед­но и дру­го су стид­не рад­ње.“; „Тај­кун ће и даље упра­вља­ти спорт­ским клу­бом. Уко­ли­ко му то затвор­ске оба­ве­зе буду дозво­ли­ле.“

Сре­да­но­вић је један од нај­у­спе­шни­јих дома­ћих афо­ри­сти­ча­ра у кори­шће­њу еле­ме­на­та црног хумо­ра. Пре­тво­ри­ти нешто што је по сво­јој дефи­ни­ци­ји тужно, разо­ча­ра­ва­ју­ће и депре­сив­но – у хумор­но, забав­но и весе­ло, вешти­на је коју посе­ду­ју само рет­ки. Сре­да­но­вић има упра­во тај дар, који демон­стри­ра и овим афо­ри­зми­ма: „Србе су при­пре­ма­ли да буду спе­ле­о­ло­зи. У рато­ви­ма су их баца­ли у јаме.“ „Пен­зи­о­не­ри­ма би било боље да уми­ру у сада­шњој беди. Кад дође боље сутра, биће им жао.“; „Поли­ти­ча­ри су наши гро­ба­ри. Одре­ђу­ју ко ће бити сахра­њен у Але­ји заслу­жних гра­ђа­на.“)

Миро­слав Сре­да­но­вић је пре­по­зна­тљив, афир­ми­сан и пошто­ван сати­ри­чар. Он је писац овог вре­ме­на који пише за сва вре­ме­на. Сво­јим „сев­чи­ца­ма“ раз­го­ни мрак и отва­ра очи они­ма који га чита­ју. Његов иде­ал је да живи и пише – усправ­но и исправ­но. Не води га прин­цип да спа­се само сво­ју душу, већ и душу сво­га наро­да. Један је од прва­ка афо­ри­стич­ке мисли који сто­ји иза сва­ке сво­је речи. Из годи­не у годи­ну доби­ја све већи број награ­да и при­зна­ња за афо­ри­зме и при­че на нај­пре­сти­жни­јим фести­ва­ли­ма хумо­ра и сати­ре у Срби­ји и земља­ма реги­о­на. Засту­пљен је у анто­ло­ги­ја­ма, пано­ра­ма­ма и збор­ни­ци­ма. Пре­во­ђен је на стра­не јези­ке и обја­вљи­ван је на стра­ни­ца­ма дома­ћих и стра­них нови­на и часо­пи­са. О њему афир­ма­тив­но пишу нај­це­ње­ни­ја пера срп­ске сати­ре. То је потвр­да висо­ког ква­ли­те­та њего­вог дела, а нај­бо­ље од нај­бо­љег из тог опу­са нала­зи се међу кори­ца­ма њего­вих аутор­ских збир­ки, укљу­чу­ју­ћи и књи­гу „Рене­сан­са без хума­ни­зма“.

Пред нама је нај­зре­ли­ја и нај­у­спе­шни­ја књи­га овог ауто­ра која пред­ста­вља кру­ну њего­вог ства­ра­ла­штва. У тој кру­ни има мисли дија­мант­ског сја­ја и трај­но­сти. Истра­жи­ва­чи, кри­ти­ча­ри, уред­ни­ци, љуби­те­љи и при­ре­ђи­ва­чи у њој ће сигур­но про­на­ћи анто­ло­гиј­ске афо­ри­зме непро­ла­зне вред­но­сти и зна­ча­ја.

Алек­сан­дар Чотрић


АУТОР О СЕБИ И ДРУГИМА

Про­пла­као је 26.10.1936. на Вучи­ји, Тре­би­ње. После се више није рађао. Да не узне­ми­ра­ва сво­јим пла­чем. Живео је у нашим кра­ље­ви­на­ма и репу­бли­ка­ма, те у стра­ним демо­кра­ти­ја­ма. И све их је гор­ко иску­сио.

Био је дипло­ма­та у две­ма Југо­сла­ви­ја­ма. И обе су про­па­ле.

Пише сати­ру. И крат­ке при­че. По мери сво­је паме­ти.

Обја­вље­но му је шест књи­га афо­ри­за­ма. Нема капи­тал­них, али има џеп­них изда­ња.

Боље га разу­ме­ју на стра­ни, него код куће.

За афо­ри­зме је награ­ђи­ван у Маке­до­ни­ји (Дел­че­во) и Босни и Хер­це­го­ви­ни (Мрко­њић Град), а за крат­ку при­чу у Црној Гори („Вуко Беза­ре­вић“, Пље­вља) и Срби­ји (Рако­ви­ца). Обја­вље­на му је при­ча и у Либа­ну. Разу­ме­ју Ара­пи наша рат­на стра­да­ни­ја.

За њего­во писа­ње су, рецен­зен­ти, зало­жи­ли свој књи­жев­ни ауто­ри­тет: Мило­ван Вржи­на, проф. др Радо­мир Живо­тић, проф. др Рат­ко Божо­вић, Мило­ван Вите­зо­вић и Алек­сан­дар Чотрић.

Књи­ге, и поје­ди­не афо­ри­зме, су му лепо­том кари­ка­ту­ра, укра­ша­ва­ли: Ран­ко Гузи­на („Вечер­ње ново­сти“), Нови­ца Коцић („Поли­ти­ка“), Гане Мила­но­вић („Оши­ша­ни јеж“), Шпи­ро Раду­ло­вић, Мир­ја­на Васиљ, Сло­бо­дан Срдић, Миро Геор­ги­јев­ски и Лазо Сре­да­но­вић.

Изда­ва­чи књи­га су му били: „Дере­та“, Бео­град; „Завод за уџбе­ни­ке“, Источ­но Сара­је­во; „Алма“, Бео­град и „Еве­ре­ст медиа“, Бео­град.

При­мљен је у Удру­же­ње књи­жев­ни­ка Срби­је на пре­длог бољих писа­ца од њега.

Члан је Бео­град­ског афо­ри­сти­чар­ског кру­га, који му је омо­гу­ћио насту­пе на „Колар­цу“, „Кући Ђуре Јак­ши­ћа“ и друг­де, где афо­ри­зам није само стра­на, већ и срп­ска реч.

Афо­ри­зме му, на одго­вор­но­ст чита­ла­ца, обја­вљу­ју: „Поли­ти­ка“, „Вечер­ње ново­сти“, „Оши­ша­ни јеж“, елек­трон­ски часо­пи­си „Етна“, „Носо­рог“, „Шипак“ и др.

Засту­пљен је у више збор­ни­ка срп­ског афо­ри­зма. Чак га ни при­ја­те­љи нису изо­ста­ви­ли.

Наста­вља да ства­ра и још је дале­ко од сабра­них дела.

Члан је Библи­о­те­ке гра­да Бео­гра­да и Удру­же­ња пен­зи­о­не­ра Мини­стар­ства ино­стра­них посло­ва, где није при­мљен по кон­кур­су. Није биран ни у Кућ­ни савет. Нису се сло­жи­ли стра­ни посма­тра­чи.

Живи у Бео­гра­ду, с погле­дом и на дру­ге све­то­ве.


ИЗБОР АФОРИЗАМА:

Кари­ка­ту­ри­сти црта­ју поли­ти­ча­ре без речи.
Не могу сва­шта да им ста­вља­ју у уста.

Демо­крат­ске про­ме­не су уве­де­не непри­мет­но.
Да се народ не узне­ми­ра­ва.

Нема више пар­ти­за­на и чет­ни­ка.
Иза њих су оста­ле само чау­ре.

Народ се жали да је гла­дан.
Ко му је крив што не гута толи­ке лажи.

Сиро­ма­шни пен­зи­о­не­ри су поста­ли дегу­ста­то­ри.
На пија­ца­ма про­ба­ју да ли је зре­ло тру­ло воће.

Срп­ска шљи­во­ви­ца је поста­ла свет­ски бренд.
Цео свет је због ње побр­ља­вио.

Прво је задо­јен мај­чи­ним мле­ком.
А онда се про­пио.

Уза­луд има­мо ста­ри и нови кален­дар.
Ми увек ради­мо по сво­ме.

И сиро­ма­шни и бога­ти кри­ју пла­те.
Због сти­да.

Дик­та­тор се бра­ни да није толи­ки моћ­ник.
Све­док му је њего­ва жена.

Свет нам даје вер­бал­не дона­ци­је.
Одва­ја од сво­јих уста.

Косо­во је мул­ти­ет­нич­ко.
На њему има чак и зао­ста­лих Срба.

Срби и Албан­ци воде пре­го­во­ре о Косо­ву.
На јези­ку вели­ких сила.

Срби­ја није чла­ни­ца Европ­ске уни­је.
То се виде­ло чак и из бом­бар­де­ра.

У Евро­пи је избе­гли­це доче­ка­ла бодљи­ка­ва жица.
Да се осе­ћа­ју као код сво­је куће.

Човек лако почи­ни лич­ну гре­шку.
У кон­так­ту с људи­ма.

Репре­зен­та­ти­вац је играо повре­ђен.
Боле­ло га је уво.

Тесла и Пупин су кри­ви што нам свет не веру­је.
Мно­го су ови наши науч­ни­ци изми­шља­ли.

Уз хумор обја­вљу­је и сво­ју фото­гра­фи­ју.
Да би народ имао чему да се сме­је.

Није више врхун­ски инте­лек­ту­а­лац.
Исте­као му је ман­дат.

Скра­тио је језик.
Пише афо­ри­зме.

Мислио је да је напи­сао непо­но­вљив афо­ри­зам.
Пла­ги­ја­тор га је деман­то­вао.

Лако је бити Србин у туђи­ни.
Нико не зна како је бити Србин у Срби­ји.

Гра­ђа­ни не могу да забо­ра­ве про­па­ле режи­ме.
На њих их под­се­ћа сада­шња вла­ст.

Може­мо се бра­ни­ти од агре­со­ра
и са Исто­ка и са Запа­да.
Има­мо дво­цев­ке.

Не сто­ји­мо у месту.
Стал­но смо на путу без поврат­ка.

Сто­ка је рас­пу­ште­на.
Људи су сате­ра­ни у наци­о­нал­не торо­ве.

Наша вој­ска обо­га­ћу­је музе­је.
Покла­ња им сво­је савре­ме­но нао­ру­жа­ње.

Моћ­ник жели божан­ски поло­жај на земљи.
Небо пре­пу­шта Богу.

Није сва­ка кра­ђа кри­вич­но дело.
Кра­ђа гла­со­ва је избор­ни резул­тат.

Вла­сти­ма веру­је­мо.
Чак и када нам наја­вљу­ју поску­пље­ња.

Ноћ­на разбој­ни­штва ће бити расве­тље­на.
Када нам сва­не.

Држа­ва је гра­ђа­ни­ма оста­ви­ла одре­ше­не руке.
Да би могли да јој апла­у­ди­ра­ју.

Тргов­ци људ­ским орга­ни­ма
ће одго­ва­ра­ти тржи­шној инспек­ци­ји.
Због неи­зда­ва­ња фискал­них рачу­на.

Шеи­ци нам поди­жу гра­до­ве.
Зна­ју они како се кул­ти­ви­ше пусти­ња.

Мла­ди пре­те­ру­ју са сек­сом.
Вре­ме је да се одма­ра­ју у бра­ку.

Поли­ти­ча­ри про­си­па­ју наро­ду сво­ју памет.
Не ште­де ни зад­ње мисли.

Народ­на скуп­шти­на доно­си сло­же­не одлу­ке.
Лако јој је кад има про­сту већи­ну.

Пали­ли су рат­не пожа­ре.
Да би осве­тли­ли сво­је помра­че­не умо­ве.

Поли­ти­ча­ри наро­ду баца­ју пра­ши­ну у очи.
Себе поси­па­ју пепе­лом.

Хомо­сек­су­ал­ци су за рав­но­прав­не одно­се.
Код њих нема недо­дир­љи­вих.

Жене су тех­но­ло­шки зао­ста­ле.
Још носе свој плод девет месе­ци.

Деци лажу да су их на свет доне­ле роде.
И онда, сиро­ма­шна деца тра­же
да и она живе на висо­кој нози.

Госто­при­мљи­ви стра­нац је увре­дио госта из Срби­је.
Поже­лео му је да се осе­ћа као код сво­је куће.

Вла­ст би дале­ко догу­ра­ла.
Али, народ јој стал­но зао­ста­је.

На Бал­ка­ну се не зна број жрта­ва.
Не могу се на прсте избро­ја­ти.

Код нас мно­ги сла­ве Пра­зник рада.
Нема­ју дру­га посла.

Неза­по­сле­ни гра­ђа­ни губе дра­го­це­но вре­ме.
Уза­луд тра­же посао.

Наше дру­штво сва­ко­ме даје под­јед­на­ке шан­се.
Чак су се и вла­сто­др­шци обо­га­ти­ли.

Неки срп­ски поли­ти­ча­ри не могу да се три пута љубе.
Изгу­би­ли су образ.

У све­ту вла­да голи инте­рес.
Ту нема лажног сти­да.

Има дока­зе да је сте­као док­то­рат.
Нов­ча­ну уплат­ни­цу.

Приредили:
Вељко Рајковић
Владица Миленковић

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone