Архиве ознака: цртица

Жикишонов слог #31

ХУМОР, број 20 – недеља, 29. мај 1921.

КОЗЕРИЈА О МАСТИЛУ

Посве­ће­на сви­ма који уме­ју да се пот­пи­шу!

Козе­ри­је се пишу масти­лом и – духом. Има козе­ри­ја које се пишу масти­лом алʼ без духа. То су оне само по – насло­ву! Писа­ти козе­ри­је ствар је небла­го­дар­на и – ризич­на. Има­те да каже­те исти­ну на кри­ли­ма духа: ножем про­ба­да­те и сме­је­те се – да би се дру­ги сме­ја­ли! Е, то се не трпи. Зато ја не трпим те што то не трпе, и зато их ја про­ба­дам те поста­ју крпе. Реч „крпа“ је вул­гар­на, али тач­но казу­је сми­сао, а крпе и крпе и закр­пе су потреб­не, да се види шта је – цело. Ако бих вам казао да ове козе­ри­је могу да пишем једи­но масти­лом из фабри­ке Мило­ше­ви­ћа, не би веро­ва­ли. Али писци целог све­та има­ју сво­јих паси­ја; могу ли ја да је немам? Јер, ако добро перо удва­ја вољу за писа­њем, добро и јасно масти­ло – два­пут више. То сам ја казао, и то је ети­ке­та мојих козе­ри­ја. О изве­сним ства­ри­ма пишем – кар­ми­ном. Али и то једи­но црве­ним масти­лом Мило­ше­ви­ћа. Лир­ске песме тако­ђе, јер про­ба­дам рође­но срце које је црве­но као крв и тра­жи исто­вет­ну јаку боју масти­ла, осим поле­та, осе­ћа­ња и сти­хо­ва. Пре­ба­ци­ће ми се да сам патри­о­та, шови­ни­ста, али ја тако пишем и тим масти­лом хоћу да пишем јер сам про­тив – лажних ети­ке­та.

Под лажном ети­ке­том при отва­ра­њу боце (фла­ше) види­те бле­до масти­ло као јесен или јек­ти­ка. Тако је масти­ло само за писце јек­ти­ча­вих спо­соб­но­сти! Пишу­ћи таквим масти­лом при дру­гој или тре­ћој рече­ни­ци изгу­би­те вољу да пише­те и тако вам мисао умре – неи­зра­же­на. Поштуј­мо твор­це доброг масти­ла да би одр­жа­ли у живо­ту мисли и иде­је које би се ина­че изгу­би­ле незна­но.

На осно­ви ово­га могао бих да пишем козе­ри­ју о – рђа­вом масти­лу. Те би козе­ри­је обу­хва­ти­ле све стра­не ети­ке­те (које су по сазна­њу – лажне!), одно­сно – туђин­ска масти­ла. Стран­ци су бољи рекла­ме­ри од нас, и онда може­те да пој­ми­те какво им је масти­ло. Добрим ства­ри­ма није потреб­на хва­ла дру­гих. Нај­бо­ље је када се пише сво­јим срцем и сво­јим, дома­ћим масти­лом! Они, пак, који мисле туђом гла­вом нека пишу и туђим масти­лом. Али ја мислим да ми тако не пише­мо. Јер људи који тако пишу, они уоп­ште као и да не пишу. Напи­сах ово јер је мора­ло бити – напи­са­но! Писао сам нашим масти­лом, ина­че би било као – избри­са­но! Ако усва­ја­те ову так­ти­ку, онда је козе­ри­ја о добром и јаком масти­лу свр­ше­на. Слу­га сам пони­зан!

Јуве­нал

Напомена: Прилози у Жикишоновим листовима су били или потписани псуеудонимима сарадника или непотписани, ради опрезности и одговорности за написано. Текст је усклађен са савременим граматичким правилима уз задржавање архаичних и ретних израза.
Share on Facebook4Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Жикишонов слог #22

ХУМОР, број 7 / 8 – 13 / 20. мај 1923.

Мисли човека без главе

– Да је поква­ре­но­ст у дана­шњем дру­штву дости­гла савр­шен­ство, види се и по томе што је чове­ку намет­ну­та жена.

– Нај­бо­ље сред­ство за цепа­ње ципе­ла јесте бео­град­ска кал­др­ма.

– Нови­нар­ски репор­те­ри, то су као и сва­ки дру­ги лов­ци, само без пушке.

– Луд човек и памет­на жена могу још које­ка­ко да се сло­же; паме­тан човек и луда жена ника­ко.

– Љубав мла­де­на­ца, то је као и вино: не затво­риш ли га добро, брзо изве­три.

(непот­пи­са­но)

– Људи који нема­ју ништа, све сво­је оста­вља­ју дру­ги­ма.

– Мно­ги и од љуба­ви полу­де, зато што нису сами.

– Човек без сто­ма­ка увек оста­је без апе­ти­та.

– И људи су мај­му­ни, кад их про­гла­се!

– Поли­ти­ка је све оно што ми нема­мо. А све оно што ми има­мо није наше.

– Да није Топ­чи­де­ра и Кошут­ња­ка љуба­ви не би ни било!

Дан­тон


Лојални апел

Нисам ништа скри­вио… ал’ ипак молим пошто­ва­ну поли­ци­ју да ме још данас ухап­си, и да ме још данас про­те­ра у место – јев­ти­но­ће. Ако пак она не зна где је то место, молим надле­жне да је о томе оба­ве­сте и да озна­че то место, ако оно уоп­ште данас у све­ту посто­ји! Ако пак и надле­жни не зна­ју где је то место, онда молим поли­ци­ју да ме пре­ба­ци пре­ко гра­ни­це, мада сам ја већ одав­но изван гра­ни­ца – могућ­но­сти! То јест, ја сам већ одав­но за ову ску­по­ћу немо­гу­ћан!

О, могућ­ни, учи­ни­те немо­гућ­ним јед­ног – немо­гу­ћег!

Дан­тон

Међу бесмртницима

Јед­но­га дана када се при распра­ви у фран­цу­ској Ака­де­ми­ји Нау­ка, у општој гра­ји, ака­де­ми­ча­ри нису могли међу собом чути и разу­ме­ти, ака­де­ми­чар г. Меран рече:

– Молим Вас, госпо­до, како би било да гово­ри­мо само по четво­ри­ца у исто вре­ме!

Епиграми

Малер

Док је пио вина место воде
У кава­ни са сво­јом дру­жи­ном,
Фија­кер му сам с коњи­ма оде
С непро­пи­сном – лопов­ском брзи­ном.

(непот­пи­са­но)

Налог

Мини­стар је налог дао –
Поли­ци­ји наре­дио:
Да бати­на не сме бити,
Па ма какав лопов био;
Док се Љуп­че писар држи
Свих сво­јих тих пин­ци­па,
Нај­ве­ћа је њему сла­да
Да кор­ба­чем увек вла­да.
– – –
Ал’ биће му ваљ­да сла­ђе
Када слич­но и њег’ сна­ђе.

Ћупри­ча­нин

Напомена: Прилози у Жикишоновим листовима су били или потписани псуеудонимима сарадника или непотписани, ради опрезности и одговорности за написано. Текст је усклађен са савременим граматичким правилима уз задржавање архаичних и ретних израза.
Share on Facebook11Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Жикишонов слог #16

ХУМОР, број 14 – недеља, 17. април 1921.

РЕЧ-ДВЕ О САВРЕМЕНИМ СРПСКИМ ПИСЦИМА

Божа Савић. И ако овај публи­ци­стич­ки роман­ти­чар или роман­ти­чар­ски публи­ци­ста не воли Шва­бе, ипак његов књи­жев­ни рад има у себи доста од карак­те­ри­стич­ких обе­леж­ја пред­рат­не швап­ске про­и­звод­ње: „Коли­чи­на је глав­но; какво­ћа је спо­ред­на ствар…“

Сада пише роман из бео­град­ског живо­та. Несрећ­ни Бео­гра­ђа­ни! Они пате не само од пра­ши­не и кри­зе ста­но­ва, већ и од бео­град­ских рома­на Боже Сави­ћа! Обра­ћа­мо пажњу бео­град­ским поли­циј­ским вла­сти­ма на ова­ко без­об­зир­но држа­ње г. Сави­ћа и топло им пре­по­ру­чу­је­мо да уми­ре Сави­ћев роман­ти­чар­ски занос. Ако то не буде учи­ње­но тра-жиће­мо вашти­ту Лиге Наро­да.

Ж. Пау­но­вић. Пре неко­ли­ко вре­ме­на г. Пау­но­вић је казао г. Или­ћу Мла­ђе­му да осе­ћа спо­соб­но­сти да напи­ше песме које ће бити још рђа­ви­је од Или­ће­вих. Илић је сe на то слат­ко насме­јао и одго­во­рио: „Не веру­јем“. Закљу­чи­ли су дого­вор по коме, г. Илић Мла­ђи, ако г. Пау­но­ви­ћу пође са руком да напи­ше такве песме, мора пла­ти­ти супар­ни­ку при­лич­ну суму нов­ца. Сада је г. Пау­но­вић издао сво­ју књи­гу песа­ма које су при­зна­те као мно­го горе од Или­ће­вих и добио од овог уго­во­ре­ну суму.

Б. Сто­ја­ди­но­вић. Књи­жа­ра З. Спа­со­је­ви­ћа изда­ла је њего­ву збир­ку песа­ма (27. по бро­ју) „Самом себи“. Књи­га кошта 4 дина­ра (16 кру­на) и штам­па­на је на при­лич­ној хар­ти­ји. Фор­мат осми­не. Доби­ти се може код сви­ју књи­жа­ра.

Bишe ништа нисмо у ста­њу каза­ти пово­дом поја­ве Сто­ја­ди­но­ви­ће­ве књи­ге.

Сло­бо­дан Јова­но­вић. Он је прав­ник у сво­јим књи­жев­ним есе­ји­ма и књи­жев­ник у сво­јим прав­ним распра­ва­ма. Врло мно­го пише и рекао је ових дана јед­ном интер­ву­и­сти да ради 48 часо­ва днев­но.

Јосип Косор. Пре­ма вести­ма, које смо тек сада доби­ли из Загре­ба, његов је „Пожар стра­сти“ лока­ли­зо­ван месним вла­сти­ма. Ште­та изно­си два и по гро­ша, плус увре­ђе­на песни­ко­ва амби­ци­ја.

ЕЗО

ХУМОР (нова сери­ја), број 2 – 8. април 1923.
Напомена: Прилози у Жикишоновим листовима су били или потписани псуеудонимима сарадника или непотписани, ради опрезности и одговорности за написано. Текст је усклађен са савременим граматичким правилима уз задржавање архаичних и ретних израза.
Share on Facebook7Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Жикишонов слог #5

ХУМОР, број 19, подлистак Битанга – 5. август 1923.

Параћин

У фабри­ци седи,
Висо­ко­га ста­са,
Није јој заме­ри­ти
Црно­гор­ска ј’ раса.
Име јој је лепо,
Зове вам се Вида,
За њом сада црче
Један бле­сав Ђида.
Она се мисли
Шта сада да ради,
Хоће ли поче­ти
Љубав да сла­ди.

Катеј

Вести из Ска­дар­ли­је

Две сестре

Рође­не су сестре
Зори­ца и Боса,
К’о луде шета­ју
Код толи­ког посла!
У „тан­шу­лу“ иду
Да хва­та­ју „бату“,
Јер он ту дола­зи
И доно­си пла­ту.
Ста­ни­сла­ва и Јеф­ти­ћа
Сад хва­та­ју „сеје“,
Ска­дар­ли­ја цела
Јеф­ти­ћу се сме­је.
Зато што је бле­сав
А и гут­ман ста­ри;
Сестре поква­ре­не
На „кван­тум“ паза­ри!
За сада нек’ је доста
За неде­љу ово,
У иду­ћој неде­љи
За њих нешто ново.

Лола

Кроз Ново Село

*

Катанићева улица

Наша Деса Ново­сел­ка
С Форун­џи­јом љубав води,
Ни сања­ла она није –
Да ће мали да се роди!

*

Драгачевска улица

Ни Раде, ни Зоре нема,
Те две мале пче­ле;
Да дође­ду у Бео­град
Из те „Гор­де“ Ске­ле.

*

Шуматовачка улица

Маму­ро­вић Зора мла­да
Хва­та сад за љубав зго­ду,
Она љубав обо­жа­ва
Исто као лад­ну воду!

*

Кочина улица

Ах’ субо­то кад ћеш доћи,
Д’ узме „Хумор“ „Буса“ Дана
И да „Хумор“ скроз про­чи­та
Да л’ иза­ђе њена мана.

(непот­пи­са­но)


Изборни прохтеви у Ћуприји

Газда Жив­ко Ђулић, рен­ти­ер, рен­та­би­ли­тет гле­да кроз коа­ли­ци­ју покој­ног посла­ни­ка Ран­ђе­ла, а уз гур­ман­ску пот­по­ру Јанаћ­ко­ви­ћа, где ради зна­лач­ка моћ бадо­гла­вог Симе, што поди­за туђе пла­це­ве, а поли­тич­ка гип­ко­ст гла­ва­тог Миле­та… биће Жив­ко пред­сед­ник саглаш вере.

Дра­ги „Пене“, кон­гла­ме­рат зна­ња, зана­тлиј­ски гени­је, земљо­рад­нич­ки учи­тељ, а репу­бли­кан­ски пајац, пре­тен­ду­је за пред­сед­ни­ка шаре­не фир­ме, пошто му је мозак под халу­ци­на­ци­јом кон­фу­зно­сти што ће сигур­но побе­ди­ти к’о Бена­ки­ба шпан­ског Јун­ца.

Бошко пекар жели једи­но са Пером да офар­ба­ју општи­ну – пур­пур­но, па макар дио­ло­лиј­ски кроз про­зор­че бува­ре вика­ли.

Раки­шон запео за пред­сед­ни­ка клу­ба „Истре­си ‘чуту­ре’“ јер вели „општи­на је за мога коле­гу Жив­ка“, пошто је натре­си рачун­ски.

Пена­ус

Напомена: Прилози у Жикишоновим листовима су били или потписани псуеудонимима сарадника или непотписани, ради опрезности и одговорности за написано.
Share on Facebook3Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone