Архиве ознака: епиграм

Жикишонов слог #22

ХУМОР, број 7 / 8 – 13 / 20. мај 1923.

Мисли човека без главе

– Да је поква­ре­но­ст у дана­шњем дру­штву дости­гла савр­шен­ство, види се и по томе што је чове­ку намет­ну­та жена.

– Нај­бо­ље сред­ство за цепа­ње ципе­ла јесте бео­град­ска кал­др­ма.

– Нови­нар­ски репор­те­ри, то су као и сва­ки дру­ги лов­ци, само без пушке.

– Луд човек и памет­на жена могу још које­ка­ко да се сло­же; паме­тан човек и луда жена ника­ко.

– Љубав мла­де­на­ца, то је као и вино: не затво­риш ли га добро, брзо изве­три.

(непот­пи­са­но)

– Људи који нема­ју ништа, све сво­је оста­вља­ју дру­ги­ма.

– Мно­ги и од љуба­ви полу­де, зато што нису сами.

– Човек без сто­ма­ка увек оста­је без апе­ти­та.

– И људи су мај­му­ни, кад их про­гла­се!

– Поли­ти­ка је све оно што ми нема­мо. А све оно што ми има­мо није наше.

– Да није Топ­чи­де­ра и Кошут­ња­ка љуба­ви не би ни било!

Дан­тон


Лојални апел

Нисам ништа скри­вио… ал’ ипак молим пошто­ва­ну поли­ци­ју да ме још данас ухап­си, и да ме још данас про­те­ра у место – јев­ти­но­ће. Ако пак она не зна где је то место, молим надле­жне да је о томе оба­ве­сте и да озна­че то место, ако оно уоп­ште данас у све­ту посто­ји! Ако пак и надле­жни не зна­ју где је то место, онда молим поли­ци­ју да ме пре­ба­ци пре­ко гра­ни­це, мада сам ја већ одав­но изван гра­ни­ца – могућ­но­сти! То јест, ја сам већ одав­но за ову ску­по­ћу немо­гу­ћан!

О, могућ­ни, учи­ни­те немо­гућ­ним јед­ног – немо­гу­ћег!

Дан­тон

Међу бесмртницима

Јед­но­га дана када се при распра­ви у фран­цу­ској Ака­де­ми­ји Нау­ка, у општој гра­ји, ака­де­ми­ча­ри нису могли међу собом чути и разу­ме­ти, ака­де­ми­чар г. Меран рече:

– Молим Вас, госпо­до, како би било да гово­ри­мо само по четво­ри­ца у исто вре­ме!

Епиграми

Малер

Док је пио вина место воде
У кава­ни са сво­јом дру­жи­ном,
Фија­кер му сам с коњи­ма оде
С непро­пи­сном – лопов­ском брзи­ном.

(непот­пи­са­но)

Налог

Мини­стар је налог дао –
Поли­ци­ји наре­дио:
Да бати­на не сме бити,
Па ма какав лопов био;
Док се Љуп­че писар држи
Свих сво­јих тих пин­ци­па,
Нај­ве­ћа је њему сла­да
Да кор­ба­чем увек вла­да.
– – –
Ал’ биће му ваљ­да сла­ђе
Када слич­но и њег’ сна­ђе.

Ћупри­ча­нин

Напомена: Прилози у Жикишоновим листовима су били или потписани псуеудонимима сарадника или непотписани, ради опрезности и одговорности за написано. Текст је усклађен са савременим граматичким правилима уз задржавање архаичних и ретних израза.
Share on Facebook11Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Жикишонов слог #10

ХУМОР, број 20 – недеља, 29. мај 1921.

Узрок финансијске кризе

У држа­ви овој слав­ној,
Финан­сиј­ски врло там­ној,
Бри­жљи­во се сва­ки пита:
„Зашт’ нема­мо ми кре­ди­та?!“

Где су рат­ни мил’јонери
И оста­ли финанс’јери,
Кад нам кре­дит губи гла­са
Крај бан­кар­ских пуних каса?

Ал’ да ко ће бан­ке дират’
Кад мини­стри тамо седе?
И ко ће их визи­ти­рат’
Да не дође он до беде?!

То је оно што нам не да,
Да валу­та к себи дође,
А држа­ва да про­гле­да
И на боље све да пође!

Цуња­ло

На корзоу

За јед­ну ми даму рекли
Што коко­ти беше слич­на:
„Ал’ је ова сим­па­тич­на!“

И пра­тих је, онда при­ђох,
Пред­ста­вих се важна лица,
„О, част ми је…“, рече она,
„Ја сам, зна­те, соба­ри­ца!“

Јуве­нал

Један анванзман

Сеља­ци се кре­ћу
И ства­ра­ју стран­ке, –
У „оце“ уле­ћу
Гуњац и опан­ке…
У небо ће сти­ћи
Сла­ва нашег рода
Када нам сви сеља­ци
Поста­ну – госпо­да!

Епитаф венчања

Свуд се жене и уда­ју
Јер брак добро не позна­ју,
Ал’ кад мет­ну брач­не резе,
Про­кли­ња­ће све – каве­зе!

Једини излаз

Клуб народ­ни са Ради­ћем
У вис диже жуте кре­сте,
Не миру­ју, већ спре­ма­ју
Неке чуд­не – мани­фе­сте!

Зна­ју л’ они шта би хте­ли
За хрват­ска пра­ва више?
Ал′ тако је кад у њима
Још дух швап­ски – мане­ври­ше!

Али ја ћу, коме тре­ба,
Само ово рећи тише:
Молим фино, што нам сме­та
Да се – збри­ше!..

Јуве­нал

Телеграм „Хумору“

Зли јези­ци гово­ре да ће услед Бога­ти­ри­је­вог про­на­ла­ска нишка желе­знич­ка ради­о­ни­ца пову­ћи ону наред­бу, која гла­си, по тач. 1. „Да сва­ки рад­ник ују­тру у свом ста­ну врши нужду и дође у фабри­ку са пра­зним сто­ма­ком“.

Ниш – Гафир

Напомена: Прилози у Жикишоновим листовима су били или потписани псуеудонимима сарадника или непотписани, ради опрезности и одговорности за написано. Текст је усклађен са савременим граматичким правилима уз задржавање архаичних и ретних израза.
Share on Facebook15Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Жикишонов слог #7

ХУМОР, број 13 – 24. јуни 1923.

ЗЛОЧИН ЈЕДНОГ ЧИНОВНИКА

Ја…

Ја сам… Ал’ ви ме не позна­је­те. Само ме они позна­ју који су и њу позна­ва­ли. А Она беше: сва љубав и сва ода­но­ст. Див­на! И ја сам њу… ја сам извр­шио зло­чин. Суди­те ме!

Она, коју сам волео и за коју сам све дао, јуче на ноћ сам – обе­сио! И сад Она – виси. Кад дуне ветар – Она се љуља.

И не кајем се. И не дршћем. Па нек ме осу­де! Зашто? Чак сам и весео. У пола 5 јутрос већ сам и гло­ри­фи­ко­вао зло­чин, у песми!

Ено је тамо, Она виси о – зид. Пред кућом! Да сви сусе­ди, да сав свет види каква је Она била и шта беше – мени!

Обе­сио сам њу кад нисам могао дру­ге. Већ зна­те – Љубо­мо­ра. Да није тога Она би и данас живе­ла – са мном. Ал’ и боље! Нашто се даље зава­ра­ва­ти и орди­ни­ра­но – вара­ти!

Обе­сио сам крва­во задо­би­је­ну – моју љубав. Сун­це! Живот свој!…

Молим Слав­ну Поли­ци­ју да ме не хап­си јер сам и ова­ко већ сам себе ухап­сио у – там­ни­цу сво­га бола.

Иди­те и види­те је обе­ше­ну.

Сиро­та моја – уни­вер­зи­тет­ска дипло­ма.

Жики­шон


Увек исто

Иако је ново вре­ме
Још се људи туку вер­ски
Уби­ја­ју себе звер­ски,
И хара­ју јед­ни дру­ге
Кожо­дер­ски…
Кул­ту­ра је све то већа
И – несре­ћа!

Ипак је то

Није бер­бер… е, па шта је
Кад сапу­ња мно­га лица?
Без бри­ја­ча увек бри­је
Поли­тич­ка сапу­ни­ца.

Питање

Про­сти људи дуже живе
Јер им лак­ше теку сати;
Онда нашто сва кул­ту­ра
Кад нам мир и живот кра­ти?

Напомена: Прилози у Жикишоновим листовима су били или потписани псуеудонимима сарадника или непотписани, ради опрезности и одговорности за написано. Текст је усклађен са савременим граматичкиим правилима уз задржавање архаичних и ретних израза.
Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Жикишонов слог #5

ХУМОР, број 19, подлистак Битанга – 5. август 1923.

Параћин

У фабри­ци седи,
Висо­ко­га ста­са,
Није јој заме­ри­ти
Црно­гор­ска ј’ раса.
Име јој је лепо,
Зове вам се Вида,
За њом сада црче
Један бле­сав Ђида.
Она се мисли
Шта сада да ради,
Хоће ли поче­ти
Љубав да сла­ди.

Катеј

Вести из Ска­дар­ли­је

Две сестре

Рође­не су сестре
Зори­ца и Боса,
К’о луде шета­ју
Код толи­ког посла!
У „тан­шу­лу“ иду
Да хва­та­ју „бату“,
Јер он ту дола­зи
И доно­си пла­ту.
Ста­ни­сла­ва и Јеф­ти­ћа
Сад хва­та­ју „сеје“,
Ска­дар­ли­ја цела
Јеф­ти­ћу се сме­је.
Зато што је бле­сав
А и гут­ман ста­ри;
Сестре поква­ре­не
На „кван­тум“ паза­ри!
За сада нек’ је доста
За неде­љу ово,
У иду­ћој неде­љи
За њих нешто ново.

Лола

Кроз Ново Село

*

Катанићева улица

Наша Деса Ново­сел­ка
С Форун­џи­јом љубав води,
Ни сања­ла она није –
Да ће мали да се роди!

*

Драгачевска улица

Ни Раде, ни Зоре нема,
Те две мале пче­ле;
Да дође­ду у Бео­град
Из те „Гор­де“ Ске­ле.

*

Шуматовачка улица

Маму­ро­вић Зора мла­да
Хва­та сад за љубав зго­ду,
Она љубав обо­жа­ва
Исто као лад­ну воду!

*

Кочина улица

Ах’ субо­то кад ћеш доћи,
Д’ узме „Хумор“ „Буса“ Дана
И да „Хумор“ скроз про­чи­та
Да л’ иза­ђе њена мана.

(непот­пи­са­но)


Изборни прохтеви у Ћуприји

Газда Жив­ко Ђулић, рен­ти­ер, рен­та­би­ли­тет гле­да кроз коа­ли­ци­ју покој­ног посла­ни­ка Ран­ђе­ла, а уз гур­ман­ску пот­по­ру Јанаћ­ко­ви­ћа, где ради зна­лач­ка моћ бадо­гла­вог Симе, што поди­за туђе пла­це­ве, а поли­тич­ка гип­ко­ст гла­ва­тог Миле­та… биће Жив­ко пред­сед­ник саглаш вере.

Дра­ги „Пене“, кон­гла­ме­рат зна­ња, зана­тлиј­ски гени­је, земљо­рад­нич­ки учи­тељ, а репу­бли­кан­ски пајац, пре­тен­ду­је за пред­сед­ни­ка шаре­не фир­ме, пошто му је мозак под халу­ци­на­ци­јом кон­фу­зно­сти што ће сигур­но побе­ди­ти к’о Бена­ки­ба шпан­ског Јун­ца.

Бошко пекар жели једи­но са Пером да офар­ба­ју општи­ну – пур­пур­но, па макар дио­ло­лиј­ски кроз про­зор­че бува­ре вика­ли.

Раки­шон запео за пред­сед­ни­ка клу­ба „Истре­си ‘чуту­ре’“ јер вели „општи­на је за мога коле­гу Жив­ка“, пошто је натре­си рачун­ски.

Пена­ус

Напомена: Прилози у Жикишоновим листовима су били или потписани псуеудонимима сарадника или непотписани, ради опрезности и одговорности за написано.
Share on Facebook3Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Жикишонов слог #4

ШИБАЛО, број 13 – недеља, 24. децембар 1922.

***

И свр­ши се љута бит­ка,
И сло­ми се сабља брит­ка;
Ал’ нека вас то не пла­ши,
Та, дођо­ше, опет – наши.

***

Кад је Радић за свр­ше­так,
Чуо шта би, он је пит’о:
– „Шта је ово?“
А „Шиба­ло“ сав у сме­ху
Одго­во­ри:
– „Ништа ново!“

***

Смр­зну­то је ово вре­ме,
Те видо­смо ми крај чину –
Да је неко, ето сада,
Нос лупио о леди­ну.

***

Пре су стал­но гово­ри­ли
И писа­ли:
„Море, Бајо, то не пали!“
А свр­ше­так кад је дош’о
Они саде:
„Ми рани­је то смо зна­ли!“

Шиба­ло

У позно доба…
– јед­не ноћи у „Маско­ти“ –

Дошао сам тамо
Где но раскош вла­да
У оно­ме добу
кад је пала Вла­да.

Видео сам доста
Раско­ши и сја­ја;
(Па зами­слих како
Живи наша раја).

Видео сам тамо
Ја блон­ди­не разне
И како гости­ма
Џепо­ве пра­зне.

И тада поми­слих
Та нашто је кри­ти
Због чега се код нас
Нижу дефи­ци­ти.

Док на јед­ној стра­ни
Бедан народ стра­да
Дотле пак на дру­гој
Бес и раскош вла­да.

И опет се жале
Да је ста­ње лоше
А по „баро­ви­ма“
Хиља­де се тро­ше.

Орлић

Напомена: Прилози у Жикишоновим листовима су били или потписани псуеудонимима сарадника или непотписани, ради опрезности и одговорности за написано.
Share on Facebook4Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Жикишонов слог #2

ХУМОР, број 8 – 20. мај 1923.

Политички портрет

Што се сни­ва и не сни­ва,
И све што се код нас зби­ва,
То су бај­ке пра­ве
Због репо­ва… хоће про­сто
да нас – обез­гла­ве!

(непот­пи­са­но)

Уметничко признање

Димо­вић се због Роста­на про­чу,
Брзо поста јунак наших дана,
Већ ста­ви­ше нат­пис и на пло­чу:
„Наш Димо­вић личи на Сира­на“.
Овде није по сре­ди лепо­та
Већ при­зна­ње… и то за живо­та.

Дан­тон

Сигурна тренажа

По завр­шет­ку Скуп­штин­ске сед­ни­це раз­го­ва­ра­ју два посла­ни­ка који обо­ји­ца први пут дола­зе за посла­ни­ке.

– Није ми чудо што они ста­ри оста­ју она­ко рав­но­ду­шни на све оне грд­ње које опо­зи­ци­ја сипа на њих, него ме чуди како ти то можеш да под­но­сиш тако рав­но­ду­шно.

– Хе, дра­ги мој, ти забо­ра­вљаш да ја живим код таште већ осам годи­на.

(непот­пи­са­но)

Локер нобл!…

Локер нобл, Аца „Жма­рац“
Заво­лео цуру јед­ну,
Лепу, див­ну, васпи­та­ну,
Говор­љи­ву, милу, чед­ну.

А још уз то лепо сви­ра,
Од оца је сада про­си;
Пре­го­во­ри с’ хуч­но воде,
Ал не могу да с’ пого­де,
Због дипло­ме и кла­ви­ра…

Пожа­ре­вац – „Бахус“

Мило за драго

Инжи­њер (при­ја­те­љу лека­ру): – Јуче сам вас видео како трчи­те ка Сла­ви­ји. Да није који од ваших паци­је­на­та хтео да оздра­ви?

Лекар: А, не. Тада сам баш про­ла­зио испод гра­ђе­ви­не коју сте ви зида­ли!

Кеј­ви­ес

Напомена: Прилози у Жикишоновим листовима су били или потписани псуеудонимима сарадника или непотписани, ради опрезности и одговорности за написано.
Share on Facebook8Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone