Архиве ознака: есеј

Шта прећуткују критичари | Александар Баљак

Ово­го­ди­шње над­ме­та­ње за награ­ду „Меша Сели­мо­вић“, повод је за овај крат­ки осврт који може бити схва­ћен и као још један уза­луд­ни апел.

Ево о чему је реч. У трци за књи­гу годи­не, 29. по реду, деси­ло се нешто заи­ста нео­че­ки­ва­но. Један од 55 чла­но­ва Вели­ког жири­ја дао је свој глас збир­ци афо­ри­за­ма! На тај глас наши афо­ри­сти­ча­ри су чека­ли ско­ро три деце­ни­је! Исти­на, у про­по­зи­ци­ја­ма так­ми­че­ња сто­ји да у обзир дола­зе сви жан­ро­ви, али у прак­си није било тако. Кри­ти­ча­ри су се руко­во­ди­ли сво­јим пра­ви­ли­ма, а јед­но од њих гла­си: Кри­ти­чар се изла­же ризи­ку да испад­не нео­зби­љан у очи­ма књи­жев­не јав­но­сти ако у свој избор увр­сти књи­гу афо­ри­за­ма, ма коли­ко она била ква­ли­тет­на.

Наши кри­ти­ча­ри чита­ју рома­не, при­че, песме, дра­ме, есе­је, књи­жев­не кри­ти­ке, путо­пи­се, али стро­го пазе да им у руке не дође нека књи­га афо­ри­за­ма. Јер се не зна какав погу­бан ути­цај на њих и њихов стил може има­ти чита­ње афо­ри­за­ма.

Нека­да су дежур­ни цен­зо­ри гура­ли афо­ри­зам на мар­ги­ну, а сада тај посао, с мно­го више успе­ха, оба­вља­ју књи­жев­ни кри­ти­ча­ри. Од оних који су јуче афо­ри­зме забра­њи­ва­ли, пока­за­ло се, гори су они који их данас пот­пу­но игно­ри­шу. Дух забра­не је жив, само је про­ме­нио свој појав­ни облик. Наста­нио се у гла­ва­ма оних који у при­ват­ним раз­го­во­ри­ма вео­ма често афо­ри­сти­ча­ра тап­шу по раме­ну, али се јако тру­де да о томе не оста­ве писа­ни траг. Јер, никад се не зна.

Чиме су афо­ри­сти­ча­ри заслу­жи­ли ова­ко бахат однос дома­ће књи­жев­не кри­ти­ке?

Наставите са читањем Шта прећуткују критичари | Александар Баљак

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Сатира после диктатуре | Дејан Вулин

(Кул­тур­тре­гер, часо­пис за кул­ту­ру кому­ни­ка­ци­је, број 2, мај 2001.)

После Дик­та­ту­ре увек се откри­је да нико није гла­сао за Дик­та­то­ра. Осим Њега самог. Неко­ли­ко мили­о­на пута.

Диле­ма о дру­штве­ној свр­сис­ход­но­сти сати­ре као изра­жај­ног сред­ства којим се „на подру­гљив начин осу­ђу­је и шиба све што не ваља у дру­штву или код поје­ди­на­ца“ (Милан Вуја­кли­ја, „Лек­си­кон стра­них речи и изра­за“, 1960) ста­ра је веро­ват­но коли­ко и сама сати­ра. Још су ста­ри Римља­ни ство­ри­ли изре­ку по којој сати­ри­чар ује­да dentibus albis, тј. белим зуби­ма, али не до крви – он кри­ти­ку­је и исме­ва мане, али само у одре­ђе­ним гра­ни­ца­ма, повр­шно, без освр­та на сушти­ну про­бле­ма, без било какве опа­сно­сти по било чији инте­гри­тет.

Наставите са читањем Сатира после диктатуре | Дејан Вулин

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone