Архиве ознака: прича

Причињавање Александра Чотрића: Твитовање

Нестр­пљи­во чекам неде­љу и избо­ре на који­ма ћемо да обо­ри­мо кли­ку. Овај викенд мора да буде рад­ни. Дик­та­тор може да дик­ти­ра непи­сме­ни­ма, али не и већи­ни гра­ђа­на. (сре­да, 18:08);

Вече­рас у поноћ почи­ње избор­на тиши­на, мада се опо­зи­ци­ја ни досад није могла да чује у њего­вим меди­ји­ма. Готов је, али ствар­но. Још му то нису јави­ли, јер су сви меди­ји режим­ски. На кра­ју кра­је­ва, бли­жи му се поче­так кра­ја. Хај­де­мо, људи, да га сме­ни­мо! Оста­ви­мо таста­ту­ре и олов­ке у руке. Боље олов­ке да мења­ју, него оло­во! (четвр­так, 20:13);

Сви при­ја­те­љи с који­ма сам у кон­так­ту на дру­штве­ним мре­жа­ма хоће про­ме­не. Доста је сви­ма цен­зу­ре, стра­ха, беде, лага­ња, сва­ђа­ња, зло­у­по­тре­бе инсти­ту­ци­ја, лажних дипло­ма, неструч­но­сти и пар­тиј­ског запо­шља­ва­ња. Још мало, па ћемо то да про­ме­ни­мо. Ко има у гла­ви, мора има­ти и у нога­ма, па лепо да про­ше­та до бирач­ког места. Његов крај се не мери више дани­ма, него сати­ма! (петак, 22:45)

Спо­ро ми про­ла­зи дана­шњи дан. Вуче се као брзи воз на обе­ћа­ним пру­га­ма. Сутра је дан одлу­ке. Поку­ша­вам да гле­дам утак­ми­цу Пре­ми­јер лиге изме­ђу Арсе­на­ла и Вест Хема, али не могу да се кон­цен­три­шем, па сам се радо­вао голу „чеки­ћа­ра“, иако нави­јам за „тоб­џи­је“. Сутра је дер­би на којем побе­ђу­је­мо ми аут­сај­де­ри. Идем сад у кафа­ну да уби­јем вре­ме и које пиво успут. (субо­та 16:54)

Људи, сад сам се про­бу­дио. Синоћ сам загла­вио у кафи­ћу „Глав­ни штаб“. Јавља­ју да је до 14 сати мали одзив. Мора нас мно­го више на гла­сач­ка места, ако хоће­мо да га сру­ши­мо. (неде­ља, 15:33)

Упра­во сам се исту­ши­рао и кло­пао. Сео сам за комп да видим шта се комен­та­ри­ше. Не разу­мем људе који још нису гла­са­ли, а могли су. Шта чека­те? Сви на кути­је. (неде­ља, 17:29)

Вра­тио сам се из шет­ње с Асто­ром. Нисам могао да га водим на бирач­ко место, јер не пушта­ју кучи­ће. Хај­де­мо, људи, још је мала изла­зно­ст! (неде­ља, 18:48)

Само да одслу­шам нову ствар од Coldplay-a. Људи, ово је послед­њи тре­ну­так да се вели­ким одзи­вом изве­де вели­ка про­ме­на. Кре­ћем да гла­сам, само да поста­вим ове тви­то­ве и да одго­во­рим на пар меј­ло­ва. (неде­ља, 19:31)

Они иди­о­ти из бирач­ког одбо­ра нису ми дали да гла­сам. Кажу да се гла­са само до осам уве­че. (неде­ља, 21:55)

Гле­дам резул­та­те избо­ра и не веру­јем. Људи, како сте дозво­ли­ли да оста­не нај­го­ра вла­ст у нашој исто­ри­ји? (поне­де­љак, 14:29)

Алек­сан­дар Чотрић

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Жикишонов слог #28

ХУМОР, број 15 – недеља, 24. април 1921.

ПРВО ПРЕДАВАЊЕ О НОГАМА

Као што вам је позна­то, ноге игра­ју јед­ну вео­ма вид­ну уло­гу како у јав­ном тако и у при­ват­ном сао­бра­ћа­ју. То није што ћете брже сти­ћи пешке од Сла­ви­је до Кале­мег­да­на него трам­ва­јем – већ што се, уоп­ште, данас не да кора­ча­ти без ногу. Реци­мо, хоће­те да пла­ти­те порез, мора­те оти­ћи на сво­јим нога­ма! А ако баш ви и не оде­те – они ће и сами доћи; тек порез мора­те пла­ти­ти!

– Или, реци­мо, узме вам неко 10 дина­ра на зајам: ту се већ мора­те послу­жи­ти сво­јим нога­ма, ако жели­те да их доби­је­те натраг, или вас неко буд зашто поју­ри онда, бога­ми, ако нема­те ноге… И зато данас нема гото­во нијед­ног чове­ка који се не слу­жи нога­ма. Чак су у послед­ње вре­ме и мно­ге ства­ри поче­ле да доби­ја­ју ноге. Тако оно­мад г. Сте­ви нестао ибер­ци­гер. Ја сам се одмах сетио и казао: „Сигур­но је добио ноге!“ Као што се види све се дигло на ноге. Чак су и Срби 1804. мора­ли да се диг­ну на ноге те да се осло­бо­де, јер друк­чи­је нису ника­ко могли да уста­ну, о чему посто­ји и песма: Хајд’ на ноге, бра­ћо, сада!

Као што види­те, ноге су оду­век игра­ле вид­ну уло­гу, исто као и данас. И шта се све није про­на­шло до сада. Коли­ко се ноге експло­а­ти­шу то је са при­чу. Ни шегр­ти се тако не експло­а­ти­шу! Ако је човек весео, он удри, ћускај до неко доба ноћи, све пре­ко ногу! Ако је нешто жало­стан, он ста­не по соби па шетај – па шетај и све удри нога­ма о патос: Као да су ноге кри­ве „што је њему до нево­ље“! Или, реци­мо, седе њих четво­ро за аста­лом: дво­је мушких и дво­је жен­ских. Па сад да се спо­ра­зу­ме­ва­ју и раз­го­ва­ра­ју као што је Бог рекао – они окре­ну нога­ма! „Ју, болан Мила­не, где сте за толи­ко?“ па оп… А он „Па ту сам“ и оп… И тако по чита­ве сате. И после: Ко носи жуље­ве? – Ноге! Ако неко неко­га мрзи, он му обич­но под­мет­не ногу. Ако се неко­ме пије, а жури, он обич­но трг­не јед­ну с ногу. Коли­ко би шусте­ра само уга­си­ли све­ћу да нешто нема­мо ногу? А Кли­дис и Бар­ло­вац изе­до­ше се од муке што нам Бог није дао бар по чети­ри ноге.

Кажем вам: Цео свет данас упро очи у ноге. И зато мислим неће бити зго­рег да се још мало задр­жи­мо око ногу. На при­мер, сва­ки човек има две ноге. Оно поне­ки би баш могао да има и чети­ри, али то више није човек него коњ. Ноге се обич­но нала­зе доле, а човек горе. Изме­ћу ногу нема вели­ке разли­ке, јер су већи­ном јед­на­ке. Има поне­ко па му јед­на нога кра­ћа, али зато му она дру­га дужа, те тако је опет на свом месту. Ноге се деле на више дело­ва од којих су нај­глав­ни­ји ципе­ле. Мно­ги носе и опан­ке. Изме­ћу ноге и опа­на­ка посто­ји тесна веза, а то су каи­ше­ви. Још су опан­ци згод­ни и због тога што не про­пу­шта­ју воду као ципе­ла одо­здо већ одо­зго, и због тога што, кад се ређе носе, могу дуже да тра­ју. Дру­ги нај­ва­жни­ји део на нози јесте обич­но какав жуљ. Он и није толи­ко важан коли­ко може да боли. А бак­суз је до зла бога, јер га вечи­то неко нехо­ти­це нага­зи.

Ноге су тако при­ра­сле уз чове­ки да и, кад би хтео да их ски­не, не може. Шешир може да ски­не, оде­ло може, ако хоће, и да зало­жи, али ноге – ника­ко. А то је доне­кле и згод­но, јер ако ништа дру­го, оне су му при руци, кад му затре­ба­ју да кли­сне.

Жоп

Напомена: Прилози у Жикишоновим листовима су били или потписани псуеудонимима сарадника или непотписани, ради опрезности и одговорности за написано. Текст је усклађен са савременим граматичким правилима уз задржавање архаичних и ретних израза.
Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Жикишонов слог #25

ХУМОР, број 15 – недеља, 24. април 1921.

МОДЕРАН ДВОБОЈ

Госпо­дин Мика зау­ста­ви се насред ули­це сав блед, уту­чен и једва се држе­ћи на нога­ма.

Само пет­на­е­ст кора­ча­ји испред њега, њего­ва је жена кора­ча­ла, руку под руку, са јед­ним мла­ди­ћем, који јој се сва­ког часа наги­њао, као да би је хтео пољу­би­ти. Више није било сум­ње да то није она, њего­ва жена, јер је врло добро позна­вао њен лук­су­зни ман­тил, који га је стао пола живо­та, тј. чита­ву јед­ну месеч­ну пла­ту.

– До вра­га! – узвик­ну раз­ја­ре­но. – То не може тако про­ћи!

Госпо­дин Мика и не довр­ши послед­њу рече­ни­цу већ, са сти­сну­тим песни­ца­ма, устре­ми се на невер­ни­цу, сусти­же је и, ухва­тив­ши непо­зна­тог за јак­ну, узвик­ну:

– Госпо­ди­не, како сте се дрзну­ли!

Али на мах заста­де, јер виде да дама, која пре­стра­вље­на њего­вом виком, окре­те гла­ву и он спа­зи да то није њего­ва жена, већ госпо­ђа Мара, при­ја­те­љи­ца њего­ве жене.

– Госпо­ди­не Мико… – про­му­ца она пре­стра­вље­но.

– О, опро­сти­те! – збу­ни се и госпо­дин Мика и поче сe прав­да­ти. – Опро­сти­те, зна­те, пре­по­знао сам ман­тил моје жене!

– Да, она ми га је позај­ми­ла…

– Ах, тако! Онда опро­сти­те! – завр­ши госпо­дин Мика сво­је изви­ње­ње и хте­де да се уда­љи, али гa мла­дић зау­ста­ви.

– Стој­те! Потреб­но је да ми обја­сни­те ко вам је допу­стио да ме хва­та­те за рукав и да ме узне­ми­ра­ва­те… Да напа­да­те госпо­ђу и гужва­те моје оде­ло.

Сва­ка ова реч била је изго­во­ре­на са таквом жести­ном да се госпо­дин Мика није осе­ћао ни нај­ма­ње при­јат­но.

– И само из обзи­ра пре­ма госпо­ђи ја ћу вас сада пусти­ти – наста­ви мла­дић да и даље пра­ска – али ипак ми ћемо ову ствар распра­ви­ти! Ево моје кар­те… Сутра ће вас посе­ти­ти моји све­до­ци. А ако се усу­ди­те још и госпо­ђу да ком­про­ми­ту­је­те онда ћу вам оба ува одсе­ћи!

– Да, госпо­ди­не Мико, од све­га ово­га не реци­те ни речи нико­ме! – упа­да госпо­ђа Мара.

– Ја сам џен­тл­мен, госпо­ђо, и знам шта ми нала­же част.

Затим под­сме­шљи­во гле­да­ју­ћи у сво­га супар­ни­ка, наста­ви:

– Што се тиче све­до­ка, то ћете ви при­ми­ти моје, јер је то моје пра­во да одлу­чим о начи­ну и врсти дво­бо­ја.

– Нека тако буде, госпо­ди­не! – oдо­бри му мла­дић, хлад­но га поздр­ви и про­ду­жи пут са госпо­ђа Маром.

* * *

Мисли­те ли да је госпо­дин Мика имао озбиљ­ну наме­ру да се туче?

Ако сте тако поми­сли­ли онда сте се пре­ва­ри­ли, не, напро­тив на дво­бо­је није он давао ни луле дува­на, али је био дошао на пре­кра­сну иде­ју да добро нама­гар­чи оно­га жуто­кљун­ца.

Наи­ме, још исто­га дана посе­тио је мужа госпо­ђе Маре.

– Дра­ги Ђоко – отпо­че он сво­ју коме­ди­ју одмах после поздра­ва. – Jа имам дво­бој. Ти ћеш ми бити све­док.

— Али…

— Нема ту „али“! Ти се мораш тога при­ми­ти, јер си ти једи­ни који можеш одбра­ни­ти моју част… Знам да си се већ спре­мио да се изго­во­риш како не позна­јеш тога супар­ни­ка… Не чини то ништа. Ја ћy ти дати њего­ву адре­су, ти ћеш га посе­ти­ти и осло­ви­ти са овим речи­ма: „Ја сам тај и тај, ви сте напа­ли мога при­ја­те­ља госпо­ди­на Мику Мики­ћа и он је готов да се туче са вама, али, како он не зна узро­ке тога дво­бо­ја, потреб­но је да ми га обја­сни­те, јер мој при­ја­тељ не жели да уби­ја људе без ика­квог ствар­ног разло­га.

* * *

Сутра­дан госпо­дин Ђока је посе­тио увре­ђе­ног мла­ди­ћа и тач­но, од речи до речи, изде­кле­мо­вао му наве­де­но сочи­не­ни­је госпо­ди­на Мике, па затим досто­јан­стве­но завр­шио:

— Госпо­ди­не, зато: или ми мора­те дати разлог томе дво­бо­ју, или се, пак, изви­ни­ти моме при­ја­те­љу, госпо­ди­ну Мики. Дакле, избе­ри­тe или јед­но или дру­гo, сто­ји вам до воље.

И мла­ди љубав­ник, мада ни нај­ма­ње не воли, иза­брао је дру­го, тј. оти­шао је и изви­нио се г. Мики.

§.

Напомена: Прилози у Жикишоновим листовима су били или потписани псуеудонимима сарадника или непотписани, ради опрезности и одговорности за написано. Текст је усклађен са савременим граматичким правилима уз задржавање архаичних и ретних израза.
Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Причињавање Александра Чотрића: Споменик

Држав­ни врх се оку­пио у цен­тру пре­сто­ни­це на све­ча­но­сти откри­ва­ња импо­зант­ног спо­ме­ни­ка. Парк и окол­не ули­це биле су испу­ње­не масом људи. Ску­луп­ту­ра је била покри­ве­на наци­о­нал­ном заста­вом и сви су с нестр­пље­њем оче­ки­ва­ли да пред њихо­вим очи­ма забли­ста кип уби­је­ног држав­ни­ка.

Вла­дар, окру­жен мини­стри­ма, град­ским чел­ни­ци­ма, пар­тиј­ским лиде­ри­ма и обез­бе­ђе­њем био је глав­ни говор­ник.

– Оку­пи­ли смо се данас у ова­ко вели­ком бро­ју да бисмо испра­ви­ли неправ­ду пре­ма јед­ном вели­ком чове­ку. Он је пао као жртва ретро­град­них сна­га које су желе­ле да зау­ста­ве напре­до­ва­ње наше земље. Данас сим­бо­лич­но завр­ша­ва­мо про­цес лустра­ци­је – рекао је вла­дар на почет­ку.

– Јав­но­ст је с пра­вом тра­жи­ла да рас­кр­сти­мо са они­ма који су погуб­но води­ли држа­ву, који су се огре­ши­ли о народ и који су нам нане­ли вели­ка зла – наста­вио је он.

– Борио сам се и избо­рио да буде поста­вљен спо­ме­ник лич­но­сти која је дала свој живот за добро наше деце и буду­ћих поко­ле­ња. Тек сада сагле­да­ва­мо зна­чај и вели­чи­ну чове­ка који је био нео­прав­да­но опту­жи­ван и бла­ћен, напа­дан – и на кра­ју муч­ки уби­јен! Данас, међу­тим, испра­вља­мо неправ­ду пре­ма њему! – пору­чио је вла­дар, а после ових речи усле­дио је апла­уз при­сут­них.

– У струк­ту­ра­ма вла­сти не сме да буде места за оне који су у бив­шем режи­му угро­жа­ва­ли ваша пра­ва, ком­про­ми­то­ва­ли држав­не функ­ци­је, ради­ли за тај­не слу­жбе, бави­ли се шпи­ју­на­жом и бога­ти­ли се на рачун наро­да – први човек вла­сти је после ових речи поно­во добио пље­сак, а чули су се и гла­сни пови­ци одо­бра­ва­ња.

Говор­ник је потом при­шао спо­ме­ни­ку и енер­гич­ним поте­зом пову­као заста­ву испод које се ука­зао мону­мен­тал­ни спо­ме­ник.

– Хеј, о чему је овде реч? – запи­тао је првог чове­ка до себе један госпо­дин који је ста­јао на иви­ци пар­ка, неко­ли­ко сто­ти­на мета­ра од новог кипа. – Ово је нека забу­на! Можда не видим добро, али овај спо­ме­ник уоп­ште не личи на уби­је­ног демо­крат­ског пре­ми­је­ра. Мени мно­го више ми личи на бив­шег пред­сед­ни­ка дик­та­то­ра!

– Ћути и апла­у­ди­рај! – непо­зна­ти човек му је дао при­ја­тељ­ски савет.

Алек­сан­дар Чотрић

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Жикишонов слог #19

ХУМОР, број 14 – недеља, 17. април 1921.

Лалине чизме

Јед­но­га лале оти­шао син у вој­ску. После изве­сног вре­ме­на пише син oцy писмо и моли га да му поша­ље нове чизме што пре, теле­граф­ским путем, пошто су му ста­ре мно­го поце­па­не.

Доби лала писмо, па се зами­слио. Мучи га што не зна како се то шаље теле­граф­ским путем. Нај­зад оде код ком­ши­је за савет.

Ком­ши­ја, који и ако није знао како да га поса­ве­ту­је, али, да би остао у очи­ма ово­га паме­тан човек, каже му: „Па то је нај­лак­ше, поша­љи чизме по жици“.

Купи лала чизме, зату­ри на леђа, па хајд’ у варош. Кад је дошао бли­зу варо­ши при­ме­ти друм­ске дире­ке и теле­граф­ске жице.

Како је добро упам­тио савет сво­га ком­ши­је, да чизме поша­ље жицом, то он ски­не чизме с леђа, поп­не се уз дирек и зака­чи их на жицу. Кад је свр­шио посао, он ‘нако умо­ран леже покрај дире­ка и заспи.

У то вре­ме про­ђе туде неки сео­ски дри­пац, те кад виде нове чизме обе­ше­не он се поп­не те их ски­не, а сво­је ста­ре, скроз поде­ра­не, обе­си на жицу.

Кад се лала про­бу­дио, он погле­да горе уз дирек и на сво­је изне­на­ђе­ње виде где висе ста­ре чизме на место нових.

Зами­слив­ши се мало рече:

– Хо, мај, не чудим се кад пре одо­ше оне нове, али се чудим кад се пре вра­ти­ше ове ста­ре.

Па сав задо­во­љан ски­не оне ста­ре чизме и вра­ти се у село.

Проклети посилни

Госпо­ђа пот­пу­ков­ни­ца шаље посил­ног кући госпо­ђе мајо­ри­це и поздра­вља је да дође на раз­го­вор, јер има пуно ново­сти да јој саоп­шти. Посил­ни одла­зи. Госпо­ђа мајо­ри­ца поздра­вља госпо­ђу пот­пу­ков­ни­цу и вели:

– Реци госпо­ђи да ме за данас изви­ни што не могу доћи; морам сама да кувам, јер су ми се сви у кући раз­бо­ле­ли.

Посил­ни се вра­ћа и рапор­ти­ра про­пи­сно:

„Госпо­ђа мајо­ри­ца моли госпо­ју пот­пу­ков­ни­цу да је изви­ни што не може доћи, јер јој се сва кућа раз­бо­ле­ла зато што она кува.“

Професорска посла

Сад пред први мај, госпо­дин Јова, про­фе­сор јед­не бео­град­ске гим­на­зи­је, зашао да тра­жи стан.

На јед­ном месту нала­зи и пита:

– А шта је цена вашем ста­ну?

– Хиља­ду дина­ра месеч­но са бал­ко­ном – одго­ва­ра изда­вач.

– Стан ми се допа­да – вели госпо­дин Јова. – Него како ја не марим да ста­ну­јем са ули­це, како би било кад би ви задр­жа­ли бал­кон за вас, а оста­так мени дали у пола цене.

(непот­пи­са­но)

Напомена: Прилози у Жикишоновим листовима су били или потписани псуеудонимима сарадника или непотписани, ради опрезности и одговорности за написано. Текст је усклађен са савременим граматичким правилима уз задржавање архаичних и ретних израза.
Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Причињавање Александра Чотрића: О политичким аналитичарима

Стар­ле­та­ма у нашим меди­ји­ма, по про­сто­ру који им се посве­ћу­је, кон­ку­ри­шу једи­но режим­ски поли­тич­ки ана­ли­ти­ча­ри. Разли­ке међу њима, нарав­но, посто­је, јер стар­ле­те уве­ћа­ва­ју гру­ди и зад­њи­це, а ана­ли­ти­ча­ри уве­ћа­ва­ју резул­та­те вла­сти. Разли­ка је и у томе што се ана­ли­ти­ча­ри не баве кла­сич­ном про­сти­ту­ци­јом, а од стар­ле­та може, поне­кад, да се чује и нешто искре­но. Зада­так ових про­фе­си­ја је да заба­ве народ, углав­ном о јаду. Неко­ли­ко ана­ли­ти­ча­ра има зада­так да се у току дана добро­вољ­но поја­вљу­ју на што више режим­ских теле­ви­зи­ја. Они у свим еми­си­ја­ма бира­ним туђим речи­ма хва­ле вла­ст, оправ­да­ва­ју њене поступ­ке, наја­вљу­ју нове побе­де и, успут, оцр­њу­ју опо­зи­ци­ју, за коју гово­ре да не посто­ји. Основ­ни зада­так режим­ских ана­ли­ти­ча­ра је да гово­ре­ћи, наи­зглед памет­но, слу­ђу­ју гра­ђа­не.

Поне­кад поми­сли­мо да је назив ана­ли­ти­чар настао од речи анал­ни отвор. Режим­ски ана­ли­ти­ча­ри има­ју спо­соб­но­ст да све обја­сне, а да нико­ме ко их слу­ша ништа не буде јасно. Они не раде ништа кон­крет­но, јер се разу­ме­ју у све. Ови ана­ли­ти­ча­ри увек има­ју лепу реч за оне на вла­сти. Бити ана­ли­ти­чар, то је зани­ма­ње будућ­но­сти, пошто нај­че­шће при­ча­ју само о оно­ме што ће тек да буде. Њихо­ве про­гно­зе поли­тич­ких деша­ва­ња и избор­них резул­та­та су вео­ма кори­сне. Кад они нешто наја­ве, онда буде­мо сигур­ни да се то неће дого­ди­ти. За то што ана­ли­ти­ча­ри обја­шња­ва­ју ситу­а­ци­ју кори­сте­ћи ком­пли­ко­ва­не стра­не речи, народ има одго­ва­ра­ју­ће про­сте дома­ће речи. Режим­ски ана­ли­ти­ча­ри су, запра­во, помоћ­ни рад­ни­ци који на поли­тич­ку сце­ну уно­се опти­ми­зам, а у поли­тич­кој кухи­њи под­гре­ја­ва­ју нере­ал­на оче­ки­ва­ња.

А неза­ви­сни поли­тич­ки ана­ли­ти­ча­ри се разли­ку­ју по томе која поли­тич­ка опци­ја сто­ји иза њих. И они су добро инфор­ми­са­ни људи. За мно­ге од њих је нај­бит­ни­ја инфор­ма­ци­ја које поли­тич­ке стран­ке су спрем­не да их пла­ћа­ју да гово­ре и пишу у њихо­ву кори­ст. Због сво­јих уве­ре­ња мења­ју стран­ке који­ма дају подр­шку. А уве­ре­ња мења­ју кад се уве­ре да ће наред­на стран­ка боље да их пла­ћа.

Међу­тим, и од поли­тич­ког ана­ли­ти­ча­ра посто­ји нешто горе. То се дого­ди кад ана­ли­ти­чар поста­не поли­ти­чар.

Алек­сан­дар Чотрић

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Жикишонов слог #14

ХУМОР, број 12 – недеља, 3. април 1921.

МАЛЕР Г. КОЦЕТА ПОРЕЖЏИЈЕ

Шест часо­ва. Пред сатом код „Алба­ни­је“ бес­пре­кид­на пли­ма и осе­ка шета­ча, кола и аута; писак ауто­мо­бил­ских сире­на и тру­ба, зву­ци коч­ни­ча­ре­вог зво­на на трам­ва­ји­ма; гла­сан жагор шета­ча итд. итд.

Лепа Мица, сту­дент џепо­ва бео­град­ских бон­ви­ва­на, лако иско­чи из трам­ва­ја, који се још није био ни добро зау­ста­вио и оба­зре се на све стра­не: Пере не беше ту! А рекао је: „код сата“. Мица није има­ла оби­чај да чека, а осо­би­то не на сред ули­це где јој је, услед и суви­ше лаке тоа­ле­те, било попри­лич­но хлад­но и где је била изло­же­на сва­ко­вр­сним погле­ди­ма про­стач­ких дама које би јој пра­ви­ле при­мед­бе на њену и суви­ше уоч­љи­ву тоа­ле­ту и људи, мла­дих и ста­рих, који су јој на нај­ра­зно­вр­сни­је начи­не испо­ља­ва­ли сво­је допа­да­ње, дивље­ње и жеље.

Маса је сво­јом гур­ња­вом збу­ни и пову­че за собом и она меха­нич­ки пође Кнез Михај­ло­вом ули­цом, али после неко­ли­ко учи­ње­них кора­ка она се зау­ста­ви.

„Шта ли ради сад он, Пера? Ко зна, можда је у загр­ља­ју неке дру­ге…“

„Људи су тако про­ме­њи­ви, осо­би­то ако им се мало дубље брк­не у џеп“ – тако је резо­но­ва­ла она, окре­ћу­ћи се на све стра­не толи­ко да је обра­ти­ла пажњу јед­но­ме мла­ди­ћу, те јој при­ђе и пре­по­ру­чи сво­је дру­штво, но она га одби.

Посма­тра­ју­ћи још увек око себе, она при­ме­ти да није сама, да има још неког који чека: јед­на шипа­ри­ца, уче­ни­ца, бле­да лица и у затво­ре­ном оде­лу; јед­на мато­ра коке­та са фан­та­стич­ним шеши­ром и три до чети­ри мушкар­ца, раз­ног доба ста­ро­сти. Да би пре­кра­ти­ла вре­ме она поче погле­дом да испи­ту­је шипа­ри­цу, веро­ват­но сећа­ју­ћи се себе када је била њених годи­на. „Гле“, поми­сли она, „у кости­му је од обич­ног шеви­о­та и сви­ле­ним чара­па­ма нај­го­рег ква­ли­те­та… Сигур­но чека љубље­но­га да би је водио на кола­че код Дифран­ка… Што јој није моје иску­ство, или бар што ја нисам на њеном месту.“

Потом, гото­во љута на њено неи­ску­ство и нер­ви­ра­на чека­њем, упра­ви поглед на гру­пу мушка­ра­ца, који су тако­ђе чека­ли. Један јој се допа­де: био је то вео­ма феш мла­дић, који можда сво­јом лепо­том није одго­ва­рао уку­су њеном, али је, у нак­на­ду за то, обе­ћа­вао да ће пот­пу­но одго­во­ри­ти пажљи­вом и рен­та­бил­ном љубав­ни­ку.

„Можда је бољи“, наста­ви резо­но­ва­ње Мица, „а ако и није бар је тачан, није непа­жљив као Пера… Како би било да га мало љуба­зни­је погле­дам, можда би ми при­шао, позвао ме у дру­штво, у том слу­ча­ју Пера би могао да иде до сто вра­га… Можда би чак био и мно­го рен­та­бил­ни­ји љубав­ник, и ако је Пера бан­кар­ски син…“

Као сва­ка добра сту­дент­ки­ња одмах при­ме­ни сво­је сту­ди­је у прак­си, те се поста­ра да дође у „кон­такт с дотич­ним“. После уоби­ча­је­ног код отме­ног све­та пред­ста­вља­ња, он јој пре­дло­жи шет­њу до Топ­чи­де­ра и она, нарав­но, при­ми.

„Може­мо“, пре­дло­жи сав бла­жен Коце пореж­џи­ја, јер је то он био, „да одше­та­мо до спо­ме­ни­ка па да сед­не­мо на трам­вај.

„Хва­ла лепо!“, пре­ки­де га Мица. „Таман посла! Па кад у Топ­чи­дер сиђем да будем испре­со­ва­на као сар­ди­на… Него, про­ше­тај­те се Ви до спо­ме­ни­ка па узми­те фија­кер. Ја ћу Вас овде саче­ка­ти…“

Док је, више да би сачу­вао „образ стру­ке“, јер поре­ско оде­ље­ње бије гла­си­на кава­љер­ства, пореж­џи­ја Коце хитао за фија­кер, дотле је и Пера сти­гао и као „дра­гич­ка“ саоп­штио Мици да је извр­шио успе­шно јед­ну чисто бан­кар­ску опе­ра­ци­ју са чек­ме­џе­том њего­вог оца. Нарав­но да је то Мицу нео­бич­но обра­до­ва­ло и да би му, после толи­ко замор­ног посла, при­ба­ви­ла разо­но­ђе­ња пре­дло­жи да оду до Топ­чи­де­ра. Само је потре­бан још фија­кер, али и за њега се поста­рао пореж­џи­ја Коце, јер баш тог тре­нут­ка ста­де са фија­ке­ром пред њима, иско­чи из кола и вео­ма љуба­зно пону­ди:

„Госпо­ђи­це, кола су сти­гла – изво­ли­те се попе­ти.“

„О, госпо­ди­не, Ви сте јако љуба­зни, моје ће Вам при­ја­тељ бити вео­ма захва­лан!“, захва­ли му се Мица, ухва­ти Перу за руку и обо­је уско­чи­ше у фија­кер. Кочи­јаш оши­ну коње и кола се изгу­би­ше у полу­та­ми мар­тов­ског вече­ра.

Џек

Напомена: Текст је усклађен са савременим граматичкиим правилима уз задржавање архаичних и ретних израза.
Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Причињавање Александра Чотрића: Саветовање државног врха

– Како гле­да­те на то што се наши сусе­ди нао­ру­жа­ва­ју? Ми има­мо окру­же­ње које нас опко­ља­ва. Да ли то може да пред­ста­вља опа­сно­ст за нашу малу, али поно­сну и суве­ре­ну држа­ву? Како да реа­гу­је­мо? Да ли сма­тра­те да је потреб­но да купи­мо и ми модер­но оруж­је, или да уђе­мо у неки вој­ни савез, или да их јед­но­став­но игно­ри­ше­мо, јер то није упе­ре­но про­тив нас? – пред­сед­ник вла­де је на саве­то­ва­њу држав­ног врха поста­вио неко­ли­ко вео­ма важних пита­ња.

– Иако не могу очи­ма да их видим, гле­дам на то нао­ру­жа­ва­ње са забри­ну­то­шћу – изнео је свој став пред­сед­ник већа за држав­ну безбед­но­ст. Несум­њи­во је да то упе­ре­но про­тив нас. Сигур­но не мисле да рату­ју про­тив Нове Кале­до­ни­је или Лесо­та. Зато мора­мо да реа­гу­је­мо вео­ма брзо и да одго­во­ри­мо набав­ком нових неви­дљи­вих ави­о­на, тен­ко­ва, ракет­них баца­ча, па ако тре­ба и бро­до­ва. За бро­до­ве ћемо напра­ви­ти кана­ле који­ма ће пло­ви­ти, како би сти­за­ли у сва­ки крај наше држа­ве.

– Дозво­ли­те да и ја изне­сем сво­је мишље­ње о овом пита­њу – укљу­чио се у диску­си­ју мини­стар одбра­не. – Ја пре­дла­жем да купи­мо и један носач ави­о­на. Нарав­но да сусе­ди спре­ма­ју нови рат и агре­си­ју на нас. Пошто кажу да не гово­ри­мо истим јези­ком, мислим да они разу­ме­ју само језик силе. Мора­мо да наба­ви­мо нај­са­вре­ме­ни­је оруж­је које ћемо да ремо­ну­ту­је­мо и попра­ви­мо, да буде још модер­ни­је. Нека им се тре­су гаће док их не напу­не!

Ни мини­стар уну­тра­шњих посло­ва није могао да избег­не изја­шња­ва­ње, те је изнео аргу­мен­те у при­лог набав­ке опре­ме за спе­ци­јал­не једи­ни­це поли­ци­је.

– Мора­мо да буде­мо спрем­ни да се бра­ни­мо на сва­ком делу реги­о­на. Ја сам за то да реа­гу­је­мо и пре него што муч­ки наср­ну на нас! – обра­зла­гао је сво­је ста­но­ви­ште први поли­ца­јац у држа­ви.

– Чуо сам мно­го дра­го­це­них мишље­ња и кори­сних саве­та – рекао је на кра­ју пред­сед­ник репу­бли­ке. – Мени, ина­че, заме­ра­ју да се не кон­сул­ту­јем и да све одлу­ке доно­сим сам. А, ево, сви сте има­ли могућ­но­ст да каже­те сво­је ста­во­ве – и пред­сед­ник вла­де, и пред­сед­ник већа за држав­ну безбед­но­ст и мини­стри одбра­не и поли­ци­је…

Први човек држа­ве је закљу­чио саве­то­ва­ње и напу­стио каби­нет у којем, осим њега, није било нико­га. А то је сасвим логич­но, јер је он оба­вљао све поме­ну­те функ­ци­је.

Алек­сан­дар Чотрић

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Александар Чотрић: Друге приче (Сатиричне приче)

„Дру­ге при­че“ је књи­га сати­рич­них при­ча Алек­сан­дра Чотри­ћа, обја­вље­на окто­бра 2016. годи­не у изда­њу „Срп­ске речи“.

Рецен­зен­ти књи­ге су Дра­гу­тин Минић Кар­ло и Бојан Љубе­но­вић, а при­че је иза­брао Сло­бо­дан Симић. Илу­стра­ци­ја на наслов­ни­ци књи­ге дело је Нико­ле Дра­га­ша.


О ДРУГИМ ПРИЧАМА ИЗ ПРВЕ РУКЕ

Поли­ти­ча­ри су рође­ни да при­ча­ју при­че. Алек­сан­дар Чотрић јесте поли­ти­чар, али ове њего­ве при­че нису за скуп­штин­ска нагла­ба­ња, већ у кори­ст наро­да, који пред­ста­вља. Дакле, чита­ла­ца.

У њего­вим при­ча­ма меша­ју се хумор и сати­ра, јер јед­но без дру­гог не иде. Упо­знав­ши Срби­ју с обе њене стра­не, и врха и базе, постао је пожељ­ни арби­тар да је и опи­ше. На свој начин, разу­ме се. Од наших нара­ви до пре­лом­них поли­тич­ких дога­ђа­ја, Чотрић кори­сти исти метод: про­ниц­љи­во­ст, бла­ги сар­ка­зам, духо­ви­те опа­ске, кри­ти­ку – и вла­сти и опо­зи­ци­је и поје­дин­ца. Рекло би се кри­ти­ку себе самог, као гра­ђа­ни­на ове земље. Поу­ка и добра наме­ра увек побе­де ноту сар­ка­зма, што је основ­ни и зада­так и ква­ли­тет ове књи­ге.

Не веру­јем да ће се наћи чита­лац који неће у овим при­ча­ма про­на­ћи себе или неког бли­ског. У томе је драж Дру­гих при­ча које јесу у насло­ву дру­ге, али су прве по зани­мљи­во­сти и ква­ли­те­ту.

Дра­гу­тин Минић Кар­ло


ПРЕПИСАНИ ЖИВОТ

Јед­на изре­ка каже „Ко пого­ди циљ, про­ма­ши све оста­ло“, али Алек­сан­дар Чотрић у књи­зи Дру­ге при­че за ту мудро­ст не мари. Чотрић сво­јим сати­рич­ним при­ча­ма већ годи­на­ма пога­ђа пра­во у цен­тар, све оста­ло му је нева­жно.

Њего­ве при­че су пре­пи­са­ни живот у Срби­ји у про­те­клих четврт века, (са сум­њом да је то уоп­ште живот), а њего­ви глав­ни јуна­ци смо сви ми (без сум­ње да смо то заи­ста ми).

Вели­ка је веро­ват­но­ћа да ово и нису при­че већ тран­скрип­ти наших раз­го­во­ра вође­них у вла­ди, скуп­шти­ни, на рад­ним мести­ма или у кру­гу поро­ди­це. Ису­ви­ше нас је Чотрић добро опи­сао да би све ово било само про­и­звод њего­ве маште. Наше рече­ни­це јесте ста­вио у уста неким дру­гим, ано­ним­ним људи­ма, али нико­га није пре­ва­рио, чита­лац ће нас лако пре­по­зна­ти.

При­зна­ње да смо сау­че­сни­ци у настан­ку Чотри­ће­вих при­ча није ни потреб­но, јер се ДНК тра­го­ви нашег лице­мер­ја, глу­по­сти, похле­пе и лажи нала­зе у гото­во сва­кој Чотри­ће­вој рече­ни­ци. У ову књи­гу ушли смо слу­чај­но, из неха­та, али нам то није олак­ша­ва­ју­ћа, већ напро­тив, оте­жа­ва­ју­ћа окол­но­ст.

И само захва­љу­ју­ћи пишче­вој мило­сти и бла­го­сти неће­мо бити осу­ђе­ни на смрт, већ на живот.

А то је у Срби­ји често нај­те­жа казна.

Бојан Љубе­но­вић


Наставите са читањем Александар Чотрић: Друге приче (Сатиричне приче)

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Жикишонов слог #11

ХУМОР, број 10 – недеља, 20. март 1921.

Мисли човека без главе

– Боље је јести пече­ња и пити вина, но пити воде и јести сува хле­ба. Ко ми дока­же про­тив­но при­зна­ћу да је памет­ни­ји од мене.

– Боље бити мртав пијан, него мртав тре­зан.

– Ко дру­го­ме јаму копа, мора пасти у њу. По овој логи­ци ми не бисмо има­ли до сад ни јед­ног – бунар­џи­ју.

– Хри­стос је казао: ко тебе каме­ном, ти њега хле­бом, а ја кажем, ко тебе каме­ном ти њега – митра­ље­зом.

– Чувај беле паре за црне дане, тако се пре гово­ри­ло. Сад се каже: чувај беле паре и – швер­цуј ако можеш.

– Бржи је језик од паме­ти, вели се – код мене често ста­не и памет.

Жики­шон

Здравље!

Три ново­сти ми има­мо
Од Мини­стра Здра­вља, –
И види се да и у том
Пола­ко с’ попра­вља.

Прва ново­ст то је била
Грд­на јед­на зми­ја, –
Држи фла­шу са нат­пи­сом:
Раки­ја уби­ја.

Дру­га ново­ст УБИ, УБИ
Пегав­ца што носи, –
А она нам како веле
Баш седи у коси.

Тре­ћа ново­ст „паз’те добро“,
Мала­ри­ја ту је, –
Чувај­те се кома­ра­ца,
Чак и кад зазу­је.

Све је лепо, све је кра­сно,
Дија­гно­за ту је, –
Али рецепт нису дали
Са чим се то тру­је.

Зврц

I при­ча

Како се воз спасао задоцнења

Спа­вам као бег – поче при­чу Коста Свој­та – и сањам неке ружи­ча­сте сно­ве, кад жена ме про­бу­ди.

– Устај – вели – Бог те не убио! Зар не чујеш ово стра­шно брек­та­ње; па да видиш како два сун­ца упр­ла оке­та у наше пен­џе­ре.

Ско­чим ја, па таман да наву­чем чак­ши­ре, а оно неко бум-бум-бум на вра­та.

– Ју! – дрек­ну жена. – Црни Коста ово је нека ана­те­ма.

– Каква ана­те­ма! – велим јој ја, па пожу­рим вра­ти­ма и отво­рим их. Један човек уђе уну­тра.

– Јеси ли ти Коста Свој­та? – запи­та ме он још са вра­та.

– Јесам – велим му ја.

– Знаш – наста­ви он – упу­ти­ли су ме неки Јаго­дин­ци на тебе, веле: „При­пи­тај ти Косту Свој­ту за пре­чи пут за Кра­гу­је­вац, па ти воз неће има­ти задоц­не­ња; он ти зна нај­кра­ћи пут“ и еве ме. Молим те ки бра­та да ми га пока­жеш јер­бо ми маши­на није добра, па ћу мно­го да задоц­ним.

– Је л’ тој? Ако је само тој, онда су те добро на мене упу­ти­ли. Ете, удри сас воз на мали пијац, па ода­тле­на скре­ни на Гро­бље, а ода­тле удри пре­ко Црног Врха, па си очас у Кра­гу­је­вац.

И човек ме послу­ша и уда­ри пре­чац, кад ују­тру зов­ну­ше ме на ста­ни­цу па ми каза­ше да ме онај човек, вика­ју га возо­во­ђа, поздра­вља мно­го и вели да је сти­гао брез задоц­не­ње и брез ката­стро­фу.

Напомена: Прилози у Жикишоновим листовима су били или потписани псуеудонимима сарадника или непотписани, ради опрезности и одговорности за написано. Текст је усклађен са савременим граматичкиим правилима уз задржавање архаичних и ретних израза.
Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone