Архиве ознака: Причињавање

Причињавање Александра Чотрића: Твитовање

Нестр­пљи­во чекам неде­љу и избо­ре на који­ма ћемо да обо­ри­мо кли­ку. Овај викенд мора да буде рад­ни. Дик­та­тор може да дик­ти­ра непи­сме­ни­ма, али не и већи­ни гра­ђа­на. (сре­да, 18:08);

Вече­рас у поноћ почи­ње избор­на тиши­на, мада се опо­зи­ци­ја ни досад није могла да чује у њего­вим меди­ји­ма. Готов је, али ствар­но. Још му то нису јави­ли, јер су сви меди­ји режим­ски. На кра­ју кра­је­ва, бли­жи му се поче­так кра­ја. Хај­де­мо, људи, да га сме­ни­мо! Оста­ви­мо таста­ту­ре и олов­ке у руке. Боље олов­ке да мења­ју, него оло­во! (четвр­так, 20:13);

Сви при­ја­те­љи с који­ма сам у кон­так­ту на дру­штве­ним мре­жа­ма хоће про­ме­не. Доста је сви­ма цен­зу­ре, стра­ха, беде, лага­ња, сва­ђа­ња, зло­у­по­тре­бе инсти­ту­ци­ја, лажних дипло­ма, неструч­но­сти и пар­тиј­ског запо­шља­ва­ња. Још мало, па ћемо то да про­ме­ни­мо. Ко има у гла­ви, мора има­ти и у нога­ма, па лепо да про­ше­та до бирач­ког места. Његов крај се не мери више дани­ма, него сати­ма! (петак, 22:45)

Спо­ро ми про­ла­зи дана­шњи дан. Вуче се као брзи воз на обе­ћа­ним пру­га­ма. Сутра је дан одлу­ке. Поку­ша­вам да гле­дам утак­ми­цу Пре­ми­јер лиге изме­ђу Арсе­на­ла и Вест Хема, али не могу да се кон­цен­три­шем, па сам се радо­вао голу „чеки­ћа­ра“, иако нави­јам за „тоб­џи­је“. Сутра је дер­би на којем побе­ђу­је­мо ми аут­сај­де­ри. Идем сад у кафа­ну да уби­јем вре­ме и које пиво успут. (субо­та 16:54)

Људи, сад сам се про­бу­дио. Синоћ сам загла­вио у кафи­ћу „Глав­ни штаб“. Јавља­ју да је до 14 сати мали одзив. Мора нас мно­го више на гла­сач­ка места, ако хоће­мо да га сру­ши­мо. (неде­ља, 15:33)

Упра­во сам се исту­ши­рао и кло­пао. Сео сам за комп да видим шта се комен­та­ри­ше. Не разу­мем људе који још нису гла­са­ли, а могли су. Шта чека­те? Сви на кути­је. (неде­ља, 17:29)

Вра­тио сам се из шет­ње с Асто­ром. Нисам могао да га водим на бирач­ко место, јер не пушта­ју кучи­ће. Хај­де­мо, људи, још је мала изла­зно­ст! (неде­ља, 18:48)

Само да одслу­шам нову ствар од Coldplay-a. Људи, ово је послед­њи тре­ну­так да се вели­ким одзи­вом изве­де вели­ка про­ме­на. Кре­ћем да гла­сам, само да поста­вим ове тви­то­ве и да одго­во­рим на пар меј­ло­ва. (неде­ља, 19:31)

Они иди­о­ти из бирач­ког одбо­ра нису ми дали да гла­сам. Кажу да се гла­са само до осам уве­че. (неде­ља, 21:55)

Гле­дам резул­та­те избо­ра и не веру­јем. Људи, како сте дозво­ли­ли да оста­не нај­го­ра вла­ст у нашој исто­ри­ји? (поне­де­љак, 14:29)

Алек­сан­дар Чотрић

Share on Facebook10Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Причињавање Александра Чотрића: Споменик

Држав­ни врх се оку­пио у цен­тру пре­сто­ни­це на све­ча­но­сти откри­ва­ња импо­зант­ног спо­ме­ни­ка. Парк и окол­не ули­це биле су испу­ње­не масом људи. Ску­луп­ту­ра је била покри­ве­на наци­о­нал­ном заста­вом и сви су с нестр­пље­њем оче­ки­ва­ли да пред њихо­вим очи­ма забли­ста кип уби­је­ног држав­ни­ка.

Вла­дар, окру­жен мини­стри­ма, град­ским чел­ни­ци­ма, пар­тиј­ским лиде­ри­ма и обез­бе­ђе­њем био је глав­ни говор­ник.

– Оку­пи­ли смо се данас у ова­ко вели­ком бро­ју да бисмо испра­ви­ли неправ­ду пре­ма јед­ном вели­ком чове­ку. Он је пао као жртва ретро­град­них сна­га које су желе­ле да зау­ста­ве напре­до­ва­ње наше земље. Данас сим­бо­лич­но завр­ша­ва­мо про­цес лустра­ци­је – рекао је вла­дар на почет­ку.

– Јав­но­ст је с пра­вом тра­жи­ла да рас­кр­сти­мо са они­ма који су погуб­но води­ли држа­ву, који су се огре­ши­ли о народ и који су нам нане­ли вели­ка зла – наста­вио је он.

– Борио сам се и избо­рио да буде поста­вљен спо­ме­ник лич­но­сти која је дала свој живот за добро наше деце и буду­ћих поко­ле­ња. Тек сада сагле­да­ва­мо зна­чај и вели­чи­ну чове­ка који је био нео­прав­да­но опту­жи­ван и бла­ћен, напа­дан – и на кра­ју муч­ки уби­јен! Данас, међу­тим, испра­вља­мо неправ­ду пре­ма њему! – пору­чио је вла­дар, а после ових речи усле­дио је апла­уз при­сут­них.

– У струк­ту­ра­ма вла­сти не сме да буде места за оне који су у бив­шем режи­му угро­жа­ва­ли ваша пра­ва, ком­про­ми­то­ва­ли држав­не функ­ци­је, ради­ли за тај­не слу­жбе, бави­ли се шпи­ју­на­жом и бога­ти­ли се на рачун наро­да – први човек вла­сти је после ових речи поно­во добио пље­сак, а чули су се и гла­сни пови­ци одо­бра­ва­ња.

Говор­ник је потом при­шао спо­ме­ни­ку и енер­гич­ним поте­зом пову­као заста­ву испод које се ука­зао мону­мен­тал­ни спо­ме­ник.

– Хеј, о чему је овде реч? – запи­тао је првог чове­ка до себе један госпо­дин који је ста­јао на иви­ци пар­ка, неко­ли­ко сто­ти­на мета­ра од новог кипа. – Ово је нека забу­на! Можда не видим добро, али овај спо­ме­ник уоп­ште не личи на уби­је­ног демо­крат­ског пре­ми­је­ра. Мени мно­го више ми личи на бив­шег пред­сед­ни­ка дик­та­то­ра!

– Ћути и апла­у­ди­рај! – непо­зна­ти човек му је дао при­ја­тељ­ски савет.

Алек­сан­дар Чотрић

Share on Facebook10Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Причињавање Александра Чотрића: О политичким аналитичарима

Стар­ле­та­ма у нашим меди­ји­ма, по про­сто­ру који им се посве­ћу­је, кон­ку­ри­шу једи­но режим­ски поли­тич­ки ана­ли­ти­ча­ри. Разли­ке међу њима, нарав­но, посто­је, јер стар­ле­те уве­ћа­ва­ју гру­ди и зад­њи­це, а ана­ли­ти­ча­ри уве­ћа­ва­ју резул­та­те вла­сти. Разли­ка је и у томе што се ана­ли­ти­ча­ри не баве кла­сич­ном про­сти­ту­ци­јом, а од стар­ле­та може, поне­кад, да се чује и нешто искре­но. Зада­так ових про­фе­си­ја је да заба­ве народ, углав­ном о јаду. Неко­ли­ко ана­ли­ти­ча­ра има зада­так да се у току дана добро­вољ­но поја­вљу­ју на што више режим­ских теле­ви­зи­ја. Они у свим еми­си­ја­ма бира­ним туђим речи­ма хва­ле вла­ст, оправ­да­ва­ју њене поступ­ке, наја­вљу­ју нове побе­де и, успут, оцр­њу­ју опо­зи­ци­ју, за коју гово­ре да не посто­ји. Основ­ни зада­так режим­ских ана­ли­ти­ча­ра је да гово­ре­ћи, наи­зглед памет­но, слу­ђу­ју гра­ђа­не.

Поне­кад поми­сли­мо да је назив ана­ли­ти­чар настао од речи анал­ни отвор. Режим­ски ана­ли­ти­ча­ри има­ју спо­соб­но­ст да све обја­сне, а да нико­ме ко их слу­ша ништа не буде јасно. Они не раде ништа кон­крет­но, јер се разу­ме­ју у све. Ови ана­ли­ти­ча­ри увек има­ју лепу реч за оне на вла­сти. Бити ана­ли­ти­чар, то је зани­ма­ње будућ­но­сти, пошто нај­че­шће при­ча­ју само о оно­ме што ће тек да буде. Њихо­ве про­гно­зе поли­тич­ких деша­ва­ња и избор­них резул­та­та су вео­ма кори­сне. Кад они нешто наја­ве, онда буде­мо сигур­ни да се то неће дого­ди­ти. За то што ана­ли­ти­ча­ри обја­шња­ва­ју ситу­а­ци­ју кори­сте­ћи ком­пли­ко­ва­не стра­не речи, народ има одго­ва­ра­ју­ће про­сте дома­ће речи. Режим­ски ана­ли­ти­ча­ри су, запра­во, помоћ­ни рад­ни­ци који на поли­тич­ку сце­ну уно­се опти­ми­зам, а у поли­тич­кој кухи­њи под­гре­ја­ва­ју нере­ал­на оче­ки­ва­ња.

А неза­ви­сни поли­тич­ки ана­ли­ти­ча­ри се разли­ку­ју по томе која поли­тич­ка опци­ја сто­ји иза њих. И они су добро инфор­ми­са­ни људи. За мно­ге од њих је нај­бит­ни­ја инфор­ма­ци­ја које поли­тич­ке стран­ке су спрем­не да их пла­ћа­ју да гово­ре и пишу у њихо­ву кори­ст. Због сво­јих уве­ре­ња мења­ју стран­ке који­ма дају подр­шку. А уве­ре­ња мења­ју кад се уве­ре да ће наред­на стран­ка боље да их пла­ћа.

Међу­тим, и од поли­тич­ког ана­ли­ти­ча­ра посто­ји нешто горе. То се дого­ди кад ана­ли­ти­чар поста­не поли­ти­чар.

Алек­сан­дар Чотрић

Share on Facebook7Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Причињавање Александра Чотрића: Саветовање државног врха

– Како гле­да­те на то што се наши сусе­ди нао­ру­жа­ва­ју? Ми има­мо окру­же­ње које нас опко­ља­ва. Да ли то може да пред­ста­вља опа­сно­ст за нашу малу, али поно­сну и суве­ре­ну држа­ву? Како да реа­гу­је­мо? Да ли сма­тра­те да је потреб­но да купи­мо и ми модер­но оруж­је, или да уђе­мо у неки вој­ни савез, или да их јед­но­став­но игно­ри­ше­мо, јер то није упе­ре­но про­тив нас? – пред­сед­ник вла­де је на саве­то­ва­њу држав­ног врха поста­вио неко­ли­ко вео­ма важних пита­ња.

– Иако не могу очи­ма да их видим, гле­дам на то нао­ру­жа­ва­ње са забри­ну­то­шћу – изнео је свој став пред­сед­ник већа за држав­ну безбед­но­ст. Несум­њи­во је да то упе­ре­но про­тив нас. Сигур­но не мисле да рату­ју про­тив Нове Кале­до­ни­је или Лесо­та. Зато мора­мо да реа­гу­је­мо вео­ма брзо и да одго­во­ри­мо набав­ком нових неви­дљи­вих ави­о­на, тен­ко­ва, ракет­них баца­ча, па ако тре­ба и бро­до­ва. За бро­до­ве ћемо напра­ви­ти кана­ле који­ма ће пло­ви­ти, како би сти­за­ли у сва­ки крај наше држа­ве.

– Дозво­ли­те да и ја изне­сем сво­је мишље­ње о овом пита­њу – укљу­чио се у диску­си­ју мини­стар одбра­не. – Ја пре­дла­жем да купи­мо и један носач ави­о­на. Нарав­но да сусе­ди спре­ма­ју нови рат и агре­си­ју на нас. Пошто кажу да не гово­ри­мо истим јези­ком, мислим да они разу­ме­ју само језик силе. Мора­мо да наба­ви­мо нај­са­вре­ме­ни­је оруж­је које ћемо да ремо­ну­ту­је­мо и попра­ви­мо, да буде још модер­ни­је. Нека им се тре­су гаће док их не напу­не!

Ни мини­стар уну­тра­шњих посло­ва није могао да избег­не изја­шња­ва­ње, те је изнео аргу­мен­те у при­лог набав­ке опре­ме за спе­ци­јал­не једи­ни­це поли­ци­је.

– Мора­мо да буде­мо спрем­ни да се бра­ни­мо на сва­ком делу реги­о­на. Ја сам за то да реа­гу­је­мо и пре него што муч­ки наср­ну на нас! – обра­зла­гао је сво­је ста­но­ви­ште први поли­ца­јац у држа­ви.

– Чуо сам мно­го дра­го­це­них мишље­ња и кори­сних саве­та – рекао је на кра­ју пред­сед­ник репу­бли­ке. – Мени, ина­че, заме­ра­ју да се не кон­сул­ту­јем и да све одлу­ке доно­сим сам. А, ево, сви сте има­ли могућ­но­ст да каже­те сво­је ста­во­ве – и пред­сед­ник вла­де, и пред­сед­ник већа за држав­ну безбед­но­ст и мини­стри одбра­не и поли­ци­је…

Први човек држа­ве је закљу­чио саве­то­ва­ње и напу­стио каби­нет у којем, осим њега, није било нико­га. А то је сасвим логич­но, јер је он оба­вљао све поме­ну­те функ­ци­је.

Алек­сан­дар Чотрић

Share on Facebook7Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Причињавање Александра Чотрића: Очеви и кћерке

– Висо­ко­у­ва­же­на Ката­ри­на Миро­љу­бо­ва, дозво­ли­те ми да Вас оба­ве­стим да се у ауди­јен­ци­ју има част наја­ви­ти госпо­ђи­ца Али­на Один­цо­ва – оба­ве­стио је дома­ћи­цу куће ливре­ји­са­ни лакеј, ста­ри­ји, дебео човек у там­ном фра­ку.

– Молим Вас, Сер­ге­је Тихо­ни­чу, буди­те љуба­зни, уве­ди­те пошто­ва­ну Али­ну Один­цо­ву – саоп­шти­ла је девет­на­е­сто­го­ди­шња Ката­ри­на, лепу­шка­сто девој­че, пуни­јих, руме­них обра­за, коју су сви од мило­ште зва­ли Катја.

Лакеј је одмах посту­пио по запо­ве­сти сво­је газда­ри­це, спу­стио се до гошће која је стр­пљи­во чека­ла и спро­вео је уз сте­пе­ни­це пре­кри­ве­не дебе­лим црве­ним тепи­си­ма, у салон за госте. Ова про­сто­ри­ја је оди­са­ла раско­шом. Стил­ски наме­штај, висо­ка тава­ни­ца, бро­кат­ни засто­ри и при­јат­ни мири­си ода­ва­ли су ути­сак пра­вог ари­сто­крат­ског дома.

Ката­ри­на је у том сало­ну већ била спрем­на да доче­ка сво­ју при­ја­те­љи­цу из коле­џа која јој први пут дола­зи посе­ту.

Bonjour, mon cher, Alina! Bienvenue! – Ката­ри­на се обра­до­ва­ла дола­ску коле­ги­ни­це, висо­ке, пла­ве девој­ке обу­че­не по послед­њој моди пари­ских жур­на­ла. – Тако ми је дра­го што сте изво­ле­ли посе­ти­ти наш скром­ни дом. Нажа­ло­ст, papa et maman нису овде, мора­ли су да отпу­ту­ју, али то не мења на ства­ри. Кува­ри и послу­га сил­но су се потру­ди­ли да дана­шњи ручак буде exceptionnel и мислим да ћете се при­јат­но осе­ћа­ти, а нас две ћемо се при­ја­тељ­ски испри­ча­ти. Желим да Вам, пре него што сед­не­мо, пока­жем наш дом, јер први пут сту­па­те у њега, што нашој поро­ди­ци чини вели­ку част et la satisfaction.

И Ката­ри­на Миро­љу­бо­ва је пове­ла гошћу кроз десе­ти­не ода­ја које су слу­жи­ле за днев­ни бора­вак, попод­нев­ни одмор, обе­до­ва­ње, орга­ни­зо­ва­ње бало­ва, сме­штај гости­ју, дру­штве­не игре, чита­ње мага­зи­на и жур­на­ла…

Али­на Один­цо­ва је, иако и сама поти­че из пле­мић­ке поро­ди­це и бора­ви­ла је у мно­гим кућа­ма noblesse, није могла да сакри­је сво­ју искре­ну зади­вље­но­ст.

– То је тако див­но. Ох, ја сам оча­ра­на – непре­ста­но је пона­вља­ла. – А чиме се, допу­сти­те, молим, бави ваш госпо­дин отац? – упи­та­ла је Али­на.

– Ох, мој cher pere, ништа дру­го не ради, него овде у Руси­ји нестр­пљи­во чека да заста­ре неке глу­пе потер­ни­це које су за њим рас­пи­са­не у Срби­ји.

Алек­сан­дар Чотрић

Share on Facebook44Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Причињавање Александра Чотрића: О ријалити програмима

Рија­ли­ти про­гра­ми у Срби­ји заме­њу­ју реал­но­ст. То што у њима може да се види, речи­ма не може да се опи­ше. А што се чује, не може да се поно­ви – због при­стој­но­сти.

Људи који нема­ју шта да виде у сво­јим живо­ти­ма на теле­ви­зи­ји гле­да­ју туђе. Уче­сни­ци рија­ли­ти­ја су више за посма­тра­ње, него за гле­да­ње. Што су акте­ри ових про­гра­ма тужни­ји, гле­да­о­ци су весе­ли­ји, а што су фру­стри­ра­ни­ји, посма­тра­чи су задо­вољ­ни­ји. Они који би у дру­гим земља­ма били под над­зо­ром, код нас су у фоку­су меди­ја. Уче­сни­ке рија­ли­ти­ја као да није оку­пи­ла про­дук­ци­ја, него поли­ци­ја у ноћ­ној раци­ји по бор­де­ли­ма, коц­кар­ни­ца­ма, тро­то­а­ри­ма, хау­сто­ри­ма и дру­гим сум­њи­вим мести­ма. И док би у неким уре­ђе­ним држа­ва­ма били посла­ти на издр­жа­ва­ње казне, код нас они поста­ју казна за гле­да­о­це теле­ви­зи­ја с наци­о­нал­ним фре­квен­ци­ја­ма. За оне про­та­го­ни­сте који се ски­да­ју, кажу: има­ју шта да пока­жу. Чега су се некад памет­ни сти­де­ли, тиме се сад так­ми­ча­ри поно­се. Сво­јим непри­стој­ним пона­ша­њем уче­сни­ци су над­ма­ши­ли чак и посла­ни­ке у пар­ла­мен­ту.

А као на избо­ри­ма, нај­ви­ше гла­со­ва доби­ја­ју они так­ми­ча­ри који се пона­ша­ју нај­не­у­ра­чун­љи­ви­је. Већи­на публи­ке не жели да гле­да памет­не, због чега нор­мал­ни­ма дође да полу­де. При­стој­ни су досад­ни, а при­ми­тив­ни су атрак­тив­ни, вред­ни су неза­ни­мљи­ви, а лен­шти­не су кул. Они који би тре­ба­ло да се скри­ва­ју, поста­ју нај­по­пу­лар­ни­ји. Гле­да­ла­штво подр­жа­ва оне којих су се и роди­те­љи одре­кли.

Науч­ни­ци, умет­ни­ци, про­фе­со­ри и про­на­ла­за­чи могу да се поја­ве на нашим теле­ви­зи­ја­ма само ако при­ста­ну да раз­го­ва­ра­ју о рија­ли­ти про­гра­ми­ма, или да се и сами опро­ба­ју у ова­квим еми­си­ја­ма. Рија­ли­ти про­гра­ми се еми­ту­ју што дуже, да би ста­нов­ни­штво што мање гле­да­ло у сво­је фри­жи­де­ре или џепо­ве.

Стар­ле­те и кри­ми­нал­ци заме­ни­ли су мла­ди­ма Чика Јову Зма­ја, Душка Радо­ви­ћа, Ршу­ма, Добри­цу Ери­ћа… Лепе и памет­не речи заме­ни­ли су ружни и глу­пи поступ­ци.

Про­блем и не би био тако стра­шан да су рија­ли­ти про­гра­ми оста­ли у про­сто­ри­ја­ма у који­ма се сни­ма­ју. Нево­ља је што се цела држа­ва пре­тво­ри­ла у огро­ман рија­ли­ти, а у њему нема побед­ни­ка, него само пре­ти опа­сно­ст да сви испад­не­мо!

Алек­сан­дар Чотрић

Share on Facebook92Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone