Архиве ознака: Жикишон

Жикишонов слог #31

ХУМОР, број 20 – недеља, 29. мај 1921.

КОЗЕРИЈА О МАСТИЛУ

Посве­ће­на сви­ма који уме­ју да се пот­пи­шу!

Козе­ри­је се пишу масти­лом и – духом. Има козе­ри­ја које се пишу масти­лом алʼ без духа. То су оне само по – насло­ву! Писа­ти козе­ри­је ствар је небла­го­дар­на и – ризич­на. Има­те да каже­те исти­ну на кри­ли­ма духа: ножем про­ба­да­те и сме­је­те се – да би се дру­ги сме­ја­ли! Е, то се не трпи. Зато ја не трпим те што то не трпе, и зато их ја про­ба­дам те поста­ју крпе. Реч „крпа“ је вул­гар­на, али тач­но казу­је сми­сао, а крпе и крпе и закр­пе су потреб­не, да се види шта је – цело. Ако бих вам казао да ове козе­ри­је могу да пишем једи­но масти­лом из фабри­ке Мило­ше­ви­ћа, не би веро­ва­ли. Али писци целог све­та има­ју сво­јих паси­ја; могу ли ја да је немам? Јер, ако добро перо удва­ја вољу за писа­њем, добро и јасно масти­ло – два­пут више. То сам ја казао, и то је ети­ке­та мојих козе­ри­ја. О изве­сним ства­ри­ма пишем – кар­ми­ном. Али и то једи­но црве­ним масти­лом Мило­ше­ви­ћа. Лир­ске песме тако­ђе, јер про­ба­дам рође­но срце које је црве­но као крв и тра­жи исто­вет­ну јаку боју масти­ла, осим поле­та, осе­ћа­ња и сти­хо­ва. Пре­ба­ци­ће ми се да сам патри­о­та, шови­ни­ста, али ја тако пишем и тим масти­лом хоћу да пишем јер сам про­тив – лажних ети­ке­та.

Под лажном ети­ке­том при отва­ра­њу боце (фла­ше) види­те бле­до масти­ло као јесен или јек­ти­ка. Тако је масти­ло само за писце јек­ти­ча­вих спо­соб­но­сти! Пишу­ћи таквим масти­лом при дру­гој или тре­ћој рече­ни­ци изгу­би­те вољу да пише­те и тако вам мисао умре – неи­зра­же­на. Поштуј­мо твор­це доброг масти­ла да би одр­жа­ли у живо­ту мисли и иде­је које би се ина­че изгу­би­ле незна­но.

На осно­ви ово­га могао бих да пишем козе­ри­ју о – рђа­вом масти­лу. Те би козе­ри­је обу­хва­ти­ле све стра­не ети­ке­те (које су по сазна­њу – лажне!), одно­сно – туђин­ска масти­ла. Стран­ци су бољи рекла­ме­ри од нас, и онда може­те да пој­ми­те какво им је масти­ло. Добрим ства­ри­ма није потреб­на хва­ла дру­гих. Нај­бо­ље је када се пише сво­јим срцем и сво­јим, дома­ћим масти­лом! Они, пак, који мисле туђом гла­вом нека пишу и туђим масти­лом. Али ја мислим да ми тако не пише­мо. Јер људи који тако пишу, они уоп­ште као и да не пишу. Напи­сах ово јер је мора­ло бити – напи­са­но! Писао сам нашим масти­лом, ина­че би било као – избри­са­но! Ако усва­ја­те ову так­ти­ку, онда је козе­ри­ја о добром и јаком масти­лу свр­ше­на. Слу­га сам пони­зан!

Јуве­нал

Напомена: Прилози у Жикишоновим листовима су били или потписани псуеудонимима сарадника или непотписани, ради опрезности и одговорности за написано. Текст је усклађен са савременим граматичким правилима уз задржавање архаичних и ретних израза.
Share on Facebook4Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Жикишонов слог #28

ХУМОР, број 15 – недеља, 24. април 1921.

ПРВО ПРЕДАВАЊЕ О НОГАМА

Као што вам је позна­то, ноге игра­ју јед­ну вео­ма вид­ну уло­гу како у јав­ном тако и у при­ват­ном сао­бра­ћа­ју. То није што ћете брже сти­ћи пешке од Сла­ви­је до Кале­мег­да­на него трам­ва­јем – већ што се, уоп­ште, данас не да кора­ча­ти без ногу. Реци­мо, хоће­те да пла­ти­те порез, мора­те оти­ћи на сво­јим нога­ма! А ако баш ви и не оде­те – они ће и сами доћи; тек порез мора­те пла­ти­ти!

– Или, реци­мо, узме вам неко 10 дина­ра на зајам: ту се већ мора­те послу­жи­ти сво­јим нога­ма, ако жели­те да их доби­је­те натраг, или вас неко буд зашто поју­ри онда, бога­ми, ако нема­те ноге… И зато данас нема гото­во нијед­ног чове­ка који се не слу­жи нога­ма. Чак су у послед­ње вре­ме и мно­ге ства­ри поче­ле да доби­ја­ју ноге. Тако оно­мад г. Сте­ви нестао ибер­ци­гер. Ја сам се одмах сетио и казао: „Сигур­но је добио ноге!“ Као што се види све се дигло на ноге. Чак су и Срби 1804. мора­ли да се диг­ну на ноге те да се осло­бо­де, јер друк­чи­је нису ника­ко могли да уста­ну, о чему посто­ји и песма: Хајд’ на ноге, бра­ћо, сада!

Као што види­те, ноге су оду­век игра­ле вид­ну уло­гу, исто као и данас. И шта се све није про­на­шло до сада. Коли­ко се ноге експло­а­ти­шу то је са при­чу. Ни шегр­ти се тако не експло­а­ти­шу! Ако је човек весео, он удри, ћускај до неко доба ноћи, све пре­ко ногу! Ако је нешто жало­стан, он ста­не по соби па шетај – па шетај и све удри нога­ма о патос: Као да су ноге кри­ве „што је њему до нево­ље“! Или, реци­мо, седе њих четво­ро за аста­лом: дво­је мушких и дво­је жен­ских. Па сад да се спо­ра­зу­ме­ва­ју и раз­го­ва­ра­ју као што је Бог рекао – они окре­ну нога­ма! „Ју, болан Мила­не, где сте за толи­ко?“ па оп… А он „Па ту сам“ и оп… И тако по чита­ве сате. И после: Ко носи жуље­ве? – Ноге! Ако неко неко­га мрзи, он му обич­но под­мет­не ногу. Ако се неко­ме пије, а жури, он обич­но трг­не јед­ну с ногу. Коли­ко би шусте­ра само уга­си­ли све­ћу да нешто нема­мо ногу? А Кли­дис и Бар­ло­вац изе­до­ше се од муке што нам Бог није дао бар по чети­ри ноге.

Кажем вам: Цео свет данас упро очи у ноге. И зато мислим неће бити зго­рег да се још мало задр­жи­мо око ногу. На при­мер, сва­ки човек има две ноге. Оно поне­ки би баш могао да има и чети­ри, али то више није човек него коњ. Ноге се обич­но нала­зе доле, а човек горе. Изме­ћу ногу нема вели­ке разли­ке, јер су већи­ном јед­на­ке. Има поне­ко па му јед­на нога кра­ћа, али зато му она дру­га дужа, те тако је опет на свом месту. Ноге се деле на више дело­ва од којих су нај­глав­ни­ји ципе­ле. Мно­ги носе и опан­ке. Изме­ћу ноге и опа­на­ка посто­ји тесна веза, а то су каи­ше­ви. Још су опан­ци згод­ни и због тога што не про­пу­шта­ју воду као ципе­ла одо­здо већ одо­зго, и због тога што, кад се ређе носе, могу дуже да тра­ју. Дру­ги нај­ва­жни­ји део на нози јесте обич­но какав жуљ. Он и није толи­ко важан коли­ко може да боли. А бак­суз је до зла бога, јер га вечи­то неко нехо­ти­це нага­зи.

Ноге су тако при­ра­сле уз чове­ки да и, кад би хтео да их ски­не, не може. Шешир може да ски­не, оде­ло може, ако хоће, и да зало­жи, али ноге – ника­ко. А то је доне­кле и згод­но, јер ако ништа дру­го, оне су му при руци, кад му затре­ба­ју да кли­сне.

Жоп

Напомена: Прилози у Жикишоновим листовима су били или потписани псуеудонимима сарадника или непотписани, ради опрезности и одговорности за написано. Текст је усклађен са савременим граматичким правилима уз задржавање архаичних и ретних израза.
Share on Facebook3Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Жикишонов слог #25

ХУМОР, број 15 – недеља, 24. април 1921.

МОДЕРАН ДВОБОЈ

Госпо­дин Мика зау­ста­ви се насред ули­це сав блед, уту­чен и једва се држе­ћи на нога­ма.

Само пет­на­е­ст кора­ча­ји испред њега, њего­ва је жена кора­ча­ла, руку под руку, са јед­ним мла­ди­ћем, који јој се сва­ког часа наги­њао, као да би је хтео пољу­би­ти. Више није било сум­ње да то није она, њего­ва жена, јер је врло добро позна­вао њен лук­су­зни ман­тил, који га је стао пола живо­та, тј. чита­ву јед­ну месеч­ну пла­ту.

– До вра­га! – узвик­ну раз­ја­ре­но. – То не може тако про­ћи!

Госпо­дин Мика и не довр­ши послед­њу рече­ни­цу већ, са сти­сну­тим песни­ца­ма, устре­ми се на невер­ни­цу, сусти­же је и, ухва­тив­ши непо­зна­тог за јак­ну, узвик­ну:

– Госпо­ди­не, како сте се дрзну­ли!

Али на мах заста­де, јер виде да дама, која пре­стра­вље­на њего­вом виком, окре­те гла­ву и он спа­зи да то није њего­ва жена, већ госпо­ђа Мара, при­ја­те­љи­ца њего­ве жене.

– Госпо­ди­не Мико… – про­му­ца она пре­стра­вље­но.

– О, опро­сти­те! – збу­ни се и госпо­дин Мика и поче сe прав­да­ти. – Опро­сти­те, зна­те, пре­по­знао сам ман­тил моје жене!

– Да, она ми га је позај­ми­ла…

– Ах, тако! Онда опро­сти­те! – завр­ши госпо­дин Мика сво­је изви­ње­ње и хте­де да се уда­љи, али гa мла­дић зау­ста­ви.

– Стој­те! Потреб­но је да ми обја­сни­те ко вам је допу­стио да ме хва­та­те за рукав и да ме узне­ми­ра­ва­те… Да напа­да­те госпо­ђу и гужва­те моје оде­ло.

Сва­ка ова реч била је изго­во­ре­на са таквом жести­ном да се госпо­дин Мика није осе­ћао ни нај­ма­ње при­јат­но.

– И само из обзи­ра пре­ма госпо­ђи ја ћу вас сада пусти­ти – наста­ви мла­дић да и даље пра­ска – али ипак ми ћемо ову ствар распра­ви­ти! Ево моје кар­те… Сутра ће вас посе­ти­ти моји све­до­ци. А ако се усу­ди­те још и госпо­ђу да ком­про­ми­ту­је­те онда ћу вам оба ува одсе­ћи!

– Да, госпо­ди­не Мико, од све­га ово­га не реци­те ни речи нико­ме! – упа­да госпо­ђа Мара.

– Ја сам џен­тл­мен, госпо­ђо, и знам шта ми нала­же част.

Затим под­сме­шљи­во гле­да­ју­ћи у сво­га супар­ни­ка, наста­ви:

– Што се тиче све­до­ка, то ћете ви при­ми­ти моје, јер је то моје пра­во да одлу­чим о начи­ну и врсти дво­бо­ја.

– Нека тако буде, госпо­ди­не! – oдо­бри му мла­дић, хлад­но га поздр­ви и про­ду­жи пут са госпо­ђа Маром.

* * *

Мисли­те ли да је госпо­дин Мика имао озбиљ­ну наме­ру да се туче?

Ако сте тако поми­сли­ли онда сте се пре­ва­ри­ли, не, напро­тив на дво­бо­је није он давао ни луле дува­на, али је био дошао на пре­кра­сну иде­ју да добро нама­гар­чи оно­га жуто­кљун­ца.

Наи­ме, још исто­га дана посе­тио је мужа госпо­ђе Маре.

– Дра­ги Ђоко – отпо­че он сво­ју коме­ди­ју одмах после поздра­ва. – Jа имам дво­бој. Ти ћеш ми бити све­док.

— Али…

— Нема ту „али“! Ти се мораш тога при­ми­ти, јер си ти једи­ни који можеш одбра­ни­ти моју част… Знам да си се већ спре­мио да се изго­во­риш како не позна­јеш тога супар­ни­ка… Не чини то ништа. Ја ћy ти дати њего­ву адре­су, ти ћеш га посе­ти­ти и осло­ви­ти са овим речи­ма: „Ја сам тај и тај, ви сте напа­ли мога при­ја­те­ља госпо­ди­на Мику Мики­ћа и он је готов да се туче са вама, али, како он не зна узро­ке тога дво­бо­ја, потреб­но је да ми га обја­сни­те, јер мој при­ја­тељ не жели да уби­ја људе без ика­квог ствар­ног разло­га.

* * *

Сутра­дан госпо­дин Ђока је посе­тио увре­ђе­ног мла­ди­ћа и тач­но, од речи до речи, изде­кле­мо­вао му наве­де­но сочи­не­ни­је госпо­ди­на Мике, па затим досто­јан­стве­но завр­шио:

— Госпо­ди­не, зато: или ми мора­те дати разлог томе дво­бо­ју, или се, пак, изви­ни­ти моме при­ја­те­љу, госпо­ди­ну Мики. Дакле, избе­ри­тe или јед­но или дру­гo, сто­ји вам до воље.

И мла­ди љубав­ник, мада ни нај­ма­ње не воли, иза­брао је дру­го, тј. оти­шао је и изви­нио се г. Мики.

§.

Напомена: Прилози у Жикишоновим листовима су били или потписани псуеудонимима сарадника или непотписани, ради опрезности и одговорности за написано. Текст је усклађен са савременим граматичким правилима уз задржавање архаичних и ретних израза.
Share on Facebook4Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

Жикишонов слог #24

ХУМОР, број 23 – недеља, 19. јун 1921.

Он: – Хоће­те ли оста­ти дуже међу нас, јер ми воли­мо умет­ни­це, које има­ју дара?
Она: – Па… да… можда… али, то све зави­си од вашег – буђе­ла­ра.

– Па, дра­га моја, шта ћемо данас за ручак?
– До вра­га, ја журим на збор, ти спре­ми неки папри­каш, док се ја на вра­тим.

Share on Facebook3Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someone